Aleksandar Radojičić: Sve sam spremniji na kompromise

Zvezda televizijskih serija koje obaraju rekorde gledanosti ne krije da je sve zreliji sa godinama, kao i da mu izrazito smeta što ga jedan deo javnosti posmatra kroz prizmu najzgodnijeg glumca, a manje obraća pažnju na njegov rad

Glumca Aleksandra Radojičića (32) do kraja godine gledaćemo u serijama “Žigosani u reketu” i “Biser Bojane”, kao i u pozorišnim komadima “Ana Karenjina”, “Pazi šta želiš” i “Pošteni provalnik”. Uz te uobičajene poslove sprema nešto sasvim novo, što nema veze s glumom, o čemu će nam, kaže, vrlo brzo pričati. Ovog puta, uz osmeh, razgovor počinjemo činjenicom da kad poželite da pročitate najnovije vesti o njemu, “gugl” prvo izbaci stranice s naslovima “Aleksandar Radojičić polunag u nastavku serije “Biser Bojane”.

– Kad mi je postavljeno pitanje “da li se opet skidam pred kamerama”, našalio sam se da nema projekta u kome to ne radim, mada se ovde radnja dešava na plaži, pa je to i logično. O tome se više priča nego što bi trebalo, tim pre što postoji dosta glumica i glumaca koji se obnažuju kad za to postoji razlog.

Verovatno je toliko pričanje povezano sa činjenicom da ste zgodni?

- Hvala, ali to može da bude dodatni teret. Mada sam već navikao, voleo bih da se ljudi više koncentrišu na moje uloge nego na izgled.

Druga priča, koja se stalno ponavlja počinje sa “Aleksandar je fin dečko”. Doduše, vas je zaista teško zamisliti kako histerišete?

- Posao i vreme nateraju nas da s vremena na vreme budemo takvi. Nije lako, brzo se živi, mnogo se stvari desi tokom dana, s ko zna koliko se ljudi sretnete... Sve to vam uzima energiju, jer stalno morate da budete pribrani. Na kraju “puknete” kad ste s najbližima.

U kojoj meri ste spremni na kompromise u vezi i s najbližima uopšte?

- Vrlo sam spreman, a sada učim da ne treba donositi bilo kakve odluke u situacijama kad “niste svoji”. Znam da u afektu nečije reči mogu da se pogrešno protumače. Uostalom, i sam umem da pogrešno “učitam” ono što je izgovoreno, pa zato nastojim da drugima ostavim što manje prostora za tako nešto. Mislim da je to temelj za zdrav odnos.

Juče sam naišla na podatak da su vaši roditelji, dobrim delom, zaslužni što niste studirali Pravni fakultet, koji ste bili upisali, već ste otišli na Akademiju.

- Još dok sam bio mali, oni su ispunili moju želju da krenem u studio glume. Treba imati u vidu da je devedesetih godina sve čime ste želeli da se bavite van škole bilo skupo za ljude koji rade u državnoj firmi. Zahvalan sam što su me podržali u tim okolnostima, jer sam kao dete želeo da se “toga igram”. Kasnije sam, želeći da studiram prava, pomalo zaboravio na svoju ljubav prema glumi, a oni su mi pomogli da joj ponovo dam šansu.

Verovatno sada, kada ste otac sedmogodišnje devojčice, takve gestove drugačije posmatrate?

- Apsolutno! Na takav način i ja razmišljam. Nikada ne bih mogao da svom detetu govorim “ovo je bolje za tebe”, naravno kad su takve stvari u pitanju. Postoji mnogo toga što roditelji, naravno, znaju bolje od deteta, ako ni zbog čega drugog, ono zbog iskustva, ali životne izbore morate sami da pravite. Treba da budete spremni za sve što sa sobom nosi to što ste odabrali, a treba i da stanete pred ogledalo i kažete – da, to sam želeo, a ne da krivite nekog drugog.

Delujete kao neko ko je dobro odabrao?

- U vremenu u kome živimo ništa nije sigurno. Ne možete od dva projekta da zaradite dovoljno novca da ne radite sledeće dve godine, kao u inostranstvu, mada vam ni tamo mesto nije zagarantovano. No, to je adrenalin koji mi prija, kao i osećaj da dosta toga zavisi od mene, ali voleo bih i da sa strane stvorim nešto što će mi dati dodatnu sigurnost.

Kada se pogleda vaš “instagram” profil, posle vas i ćerke Aje, što je i normalno, najzastupljeniji su Sandra Tomić i Viktor Savić. Čime su to zaslužili?

- Time što su mi iskreni prijatelji već deset godina, Sandra i duže, jer smo se družili još na fakultetu. Ona je bila treća godina, kad sam ja bio prva, a intenzivno smo počeli da se družimo 2009. kada smo zajedno radili “Plavi voz”. Par meseci ranije imao sam ulogu u “Maloj sireni”, u Pozorištu “Boško Buha”, u kojoj je i Viktor igrao. Družim se i sa Andrijom Miloševićem, Radovanom Vujovićem, Ivanom Zekićem...

Ako se ne varam, Sandra i Viktor su vam i kumovi.

- Viktor je krstio Aju, a Sandra mene. To je kruna našeg prijateljstva. Čak i da nije kumstva, znam da su to ljudi na koje u svakom trenutku mogu da računam.

Pre par godina imali ste običaj da sebi spremate hranu, a pričali ste i da kuvate za prijatelje.

- To je bilo nekad, ali izgubite motiv kad deset godina trenirate i probate razne vidove ishrane, kad do dva-tri ujutru kuvate za ceo sledeći dan... Žao mi je što sam odustao, jer me kuvanje uvek opuštalo. Dragi ljudi, za koje mi je bilo veće zadovoljstvo da spremam hranu nego za sebe, povremeno mi zamere što to više ne radim, ali nadam se da ću se vratiti toj navici.

Da li ste na nekom režimu ishrane?

- Uvek sam na nekom režimu. Najčešće me pitaju “šta jedeš ili ne jedeš”, ali to više ne umem ni da objasnim. Pronašao sam neki svoj sistem, koji menjam kad ga se zasitim ili kad vidim da ne daje rezultate.

Pokušavate li da, u domenu ishrane, “osvestite” devojku, kad ste u vezi ili prijatelje?

- Kao što ne volim da mene neko tera da pojedem ono što u tom trenutku ne jedem, tako ne želim da ja opterećujem ljude oko sebe.

Da li Aja jede slatkiše?

- Moje dete jede sve. Trudim se da što češće jede kuvano, ali i ja sam odrastao uz slatkiše, pa i “džank fud”. Čokoladice i slične stvari, koje sva deca vole, pa i odrasli, u normalnim količinama su dobre za mentalno zdravlje.

Pamtite li kada ste poslednji put pojeli “džank fud”?

- Dešava se češće nego ranije, ali tada sam imao običaj da, kad jedem takvu hranu, to činim celog dana, do iznemoglosti, a i kad pazim na ishranu – pazim do iznemoglosti. Uspeo sam da nađem balans između te dve krajnosti. Sada mi sve to ne predstavlja napor, a ranije sam doživljavao kao odraz discipline.

Da li se poštovanje takvih režima ishrane može shvatiti i kao “treniranje discipline”?

- U trenucima kada su me privatno mučile neke stvari, a na njih nisam mogao da utičem, to mi je bio svojevrsni beg. Pomogli su treninzi i bavljenje ishranom, jer su mi davali osećaj da postoji nešto što sam mogu da kontrolišem i gde mogu da za, uslovno rečeno, kratko vreme vidim rezultate.