Legendarni muzičar atipičnog izgleda Ljubiša Stojanović Luis dve godine uživa u luksuzno opremljenoj kući smeštenoj u beogradskom naselju Borča, u kojoj sa suprugom Silvanom i sinovima Andrejom i Sergijem i ćerkom Elom Mitom priređuje nadaleko poznate zabave

Popularni Luis i njegova supruga otvorili su nam vrata svog doma pre tri godine, neposredno posle dočeka 2007. Kao u najlepšim američkim filmovima o srećnim porodicama čiji se topli domovi nalaze daleko od centra zagušljivog velegrada, utočište proslavljenog muzičara Ljubiše Stojanovića Luisa smešteno je u naselju Borča, na samo nekoliko kilometara od srca prestonice. Bez obzira na to što je Nova godina prošla, u domu tada četvoročlane porodice Stojanović i dalje se oseća praznična atmosfera. Dok je Luis imao pune ruke posla oko novogodišnjih nastupa, supruga Silvana se potrudila da njihovi sinovi Andrej i Sergije na pravi način obeleže početak 2007. godine.

- Od trinaeste godine sviram i pevam za doček Nove godine - kaže Luis. - Sećam se kako smo posle svirke dolazili kući, gledali televiziju i spremali svečani ručak za sledeći dan. Iako te dane slavlja svi mi provodimo po kafanama, uvek je bolje jesti domaću hranu. Nema ničeg lepšeg od porodičnog slavljeničkog ručka pred bogatom trpezom.

- Iako nas je samo četvoro, kad smo svi na okupu uvek je veselo i  svaki dan nam je kao praznik – dodaje Silvana. - Pošto Ljubiša gotovo nikada nije kod kuće za najluđu noć, sve što se sprema, priprema se zbog dece.

U porodici popularnog muzičara uvek se nađe razlog za slavlje, pogotovo otkako su se pre dve godine preselili u ovu novoizgrađenu kuću od preko dvesta pedeset kvadratnih metara, čiji ogroman dnevni boravak omogućava dovoljno prostora za okupljanje gostiju. Silvana, kao i svaka pažljiva domaćica koja vodi računa i o najmanjem detalju vezanom za enterijer, naglašava da opremanje doma još nisu do kraja završili. I dok o unutrašnjosti kuće uglavnom brine ona, dvorište neobičnog oblika briga je domaćina, koji je za ovo beogradsko naselje vezan već šesnaest godina.

- U Beograd sam došao 1979. iz Niša gde sam studirao - seća se Luis. - Punih petnaest godina bio sam podstanar, a onda sam počeo da gradim kuću u Borči. Dopada mi se ovaj kraj, vazduh je svež, okolo su dvorišne kuće, ima dovoljno prostora za dečije vragolije...

- Mnogo ljudi se interesuje za ovaj deo grada - priča Silvana. - Uskoro će početi izgradnja mosta koji će Borču spojiti sa Zemunom, mada ja i sada naše naselje tretiram kao širi centar, jer nam do gradskog jezgra treba petnaest minuta vožnje kolima. Često se, kad pozivam prijatelje, šalim na sopstveni račun: Dođite kod nas na selo, mnogo je lepo, imamo kučiće, mačiće, mnogo zelenila ...

Neobičan oblik kuće, koji ni po čemu ne podseća na klasičnu gradnju karakterističnu za naše podneblje, nagoveštava da se i u unutrašnjosti krije atipičan raspored prostorija. Sve je to proizvod mašte talentovanog muzičara i njegove nevenčane supruge, koji su u želji da njihovim potomcima omoguće što lepše odrastanje, postojeći objekat nadogradili uz minimalne konsultacije s arhitektom.

- Rekli smo šta nam se dopada i zatim se konsultovali sa stručnim ljudima oko toga da li su naše želje izvodljive i u praksi - kaže Silvana. - Na ovom zemljištu je postojao objekat koji smo povećali i po širini i po dužini. Sećam se kako sam, dok smo bili podstanari, svakodnevno dolazila u Luisov muzički atelje koji se nalazi u ovom istom dvorištu i uvek zaticala još po jednu prostoriju u kući, jer se zidalo neverovatnom brzinom. Muž mi je tada govorio: Nek’ ima!  Ne volimo skučene prostore sa mnogo vrata niti kuće koje idu u visinu i imaju tri identična sprata, pa je naš dom urađen u američkom stilu.

Ogroman dnevni boravak ima nekoliko etaža. U centralnom delu nalazi se udobna ugaona garnitura presvučena zelenim materijalom. Na njoj treperi odsjaj vatre iz kamina, koji u ove zimske dane greje čitav donji sprat. Odatle se prati televizijski program ili se, posle ručka, vode porodični razgovori. Na istom nivou je trpezarijski sto, koji je u praznične januarske dane uvek pun raznih đakonija iz Silvanine kuhinje. Međutim, neobičnost ovom delu kuće koji je posvećen dnevnim aktivnostima daju zimska bašta i igraonica za decu.

- Oni su na nižem nivou od centralnog dela. U zimskoj bašti je i Luisova kožna fotelja koju sam mu poklonila za poslednji rođendan, kao i mnogo cveća - otkriva Silvana. - Drugi deo, koji trenutno služi kao igraonica, biće sređen u orijentalnom duhu i predstavljaće takozvanu arapsku sobu.

U gornjem delu kuće smeštene su tri spavaće sobe, od kojih svaka ima zasebno kupatilo. Kada je reč o uređenju doma, domaćini su se gotovo u svemu složili.

- Najveća frka je nastala oko pločica - priča Silvana. - Kod nas nije uobičajeno da se na pod stavlja bilo šta osim parketa, a ja sam celog života maštala o pločicama. Iako me je Ljubiša odgovarao uz napomenu da su one hladne, uspela sam da ga ubedim, pa smo ih stavili u dnevni boravak, a kasnije i u spavaće sobe. Praktičnije su za održavanje i mnogo lepše. Koliko smo samo puta slavili slave i rođendane, a podovi su ostajali bez ijednog traga, kao da su novi.

Nepisano pravilo porodice darovitog muzičara jeste da se izuzetno poštuju porodična slavlja i tradicionalne vrednosti.

- Trenutno gradimo novi objekat, koji će biti namenjen našim proslavama - ističe Silvana. - Svake godine slavimo četiri rođendana, kao i slavu Sveti Andrej, a volimo da organizujemo i dobre žurke za nama bliske ljude. Ta će prostorija biti u etno fazonu i sa ognjištem uz koje će biti peć za pice i hleb. Tako više neću morati da raspremam dnevni boravak, perem zavese i brinem o dimu cigareta koji se penje na sprat, gde nam deca spavaju.

- Uskoro će nas biti više - otkriva Luis. - Sin Andrej želi još jednu seku i mi se trudimo da mu ispunimo tu želju. Tu zgradu pored kuće jednog dana će i naša deca koristiti za neke zabave, tako da ona ima višestruku namenu.

Na velikom placu je i teren za basket, kao i poseban parking za automobile.

- Ljubiša je napravio igralište na kojem se okupljaju klinci iz kraja i tu igraju košarku. Na kuću se naslanja i prostrana garaža rezervisana za Luisove probe sa bendom.

 Iako nemaju klasično radno vreme, Silvana i Ljubiša dele obaveze kako kod kuće, tako i na poslu. Upoznali su se pre više od četiri godine kada je ona počela da radi kao direktor njegovog muzičkog ateljea i veoma brzo se odlučili na zajednički život.

- Ljubišino zanimanje je takvo da često nije sa nama, već na gostovanjima i raznim putovanjima, dok sam ja uglavnom sa decom. Sve poslove oko kuće organizujem sama, jer on i kad je u gradu, nikad nije kod kuće. Međutim, kad god mi nešto zatreba, tu je da pomogne. Nije mu problem ni da deset puta ode na pijacu, ako je meni to bitno.

- U kuhinji važi samo jedno pravilo - dodaje Luis. - Ja volim da spremam ribu, a Silvana je zadužena za argentinska jela.

- Nikad nisam spremala sarme i pasulj, jer volim da eksperimentišem, zato mi je svako jelo uspešno, pošto nemamo reprizu. Kad spremam punjene paprike, svaki put ponovo zovem mamu da je pitam šta i kako da uradim - smeje se Silvana.

Veličina njihovog carstva ne ukazuje samo na komfor za koji su se oboje izjasnili prilikom upuštanja u zajednički život, već i na činjenicu da su im želja za mnogobrojnom porodicom i toplinom doma uvek na prvom mestu. Kada im u posetu dođe Ljubišino troje dece iz prethodna dva braka, onda se u kući spontano organizuje prava žurka.

- Marko, koji trenutno služi vojsku u Nemačkoj, bio je kod nas uoči Nove godine, jer je za doček svirao sa Luisom - otkriva domaćica. - Na proleće planira da se vrati u Beograd i počne da radi kao direktor ateljea Louis. Najstariji sin Miodrag takođe živi u Minhenu i ne dolazi često, ali kad se pojavi baš nas prijatno iznenadi. Ćerka Maja ima svoj stan na Vračaru i radi sa svojim bendom. Najsrećniji smo kada se svi članovi naše velike familije okupe kod nas. Mi smo porodični ljudi i najlepše se osećamo kad je naš prostrani dom ispunjen smehom i ljubavlju naših naslednika. Kada se svi okupimo, uvek organizujemo intimnu porodičnu zabavu koja je za sve nas lepši provod od bilo kakve žurke u gradu. To je u našoj kući već postala tradicija, koju sigurno nećemo menjati ni u danima koji dolaze - zaključuje Silvana.

Jasmina Antonijević

Tekst je objavljen u 69. Broju magazina Story, 16. Januara 2007. godine.