Nele Karajlić - Trudim se da budem dobar tata i muž

Legendarni muzičar Nenad Janković, poznatiji kao Dr. Nele Karajlić, priča o svom životu nakon što se posle rata odselio iz Sarajeva, otkriva da li se promenio otkako je postao planetarno slavan i govori o tome kakav je suprug i otac

foto: Luka Šarac

foto: Luka Šarac

Legendarni rok muzičar Nenad Janković, poznatiji kao Dr. Nele Karajlić, karijeru je započeo kao frontmen sarajevske grupe Zabranjeno pušenje. Muzici je tokom tridesetogodišnjeg rada u potpunosti ostao veran bez obzira na sve oscilacije kroz koje je prolazio. Uprkos razdvajanju benda na zagrebački i beogradski deo, do koga je došlo početkom ratnih razaranja u bivšoj Jugoslaviji i nakon istupanja iz grupe gitariste Seje Seksona, Nele je i dalje popularan širom bivših republika zahvaljujući hitovima uz koje su odrastale mnoge generacije. Najveća podrška tokom teških perioda bila mu je supruga Sanja, koju je upoznao mnogo pre nego što je postao zvezda, ali i njihova deca, ćerka Jana i sin Srđan. Prijateljstvo sa rediteljem Emirom Kusturicom dovelo je do novog preobrata u njegovom stvaralaštvu i nastanka potpuno drugačijih melodija. Nakon njegovog priključenja, grupi su nadenuli novo ime Emir Kusturica & No smoking orchestra sa kojim su obišli celu planetu, a nakon desetogodišnje pauze predstavić se obožavateljima u Beogradu. 


STORY: Beogradska publika dugo je iščekivala vaš koncert. Zašto vas nije bilo punih deset godina?

- Konačno su stvari sazrele da nakon svetske avanture dođemo kući. Što bi rekao moj harmonikaš Zoki: Posle dužeg vremena, nakon svirke spavaćemo u svojoj sobi, a ne u nekom hotelu.

STORY: Kakav spektakl publika može da očekuje?

- Koncept će biti sličan onom u Novom Sadu i Kruševcu u aprilu i septembru ove godine. Biće to kombinacija starih i novih pesama koja daje potpuno novu dimenziju našem radu tokom poslednje decenije. Spremili smo i neka šokantna iznenađenja.

STORY: Zašto ste prvo nastupali u Novom Sadu i Kragujevcu, a ne u Beogradu?

- Zato što su nam njihove gradske uprave poslale poziv, prihvatili smo ga oberučke, jer je takva situacija za nas novost. Mislio sam da vlasti preferiraju Čolu i Bregu.

STORY: Zbog čega ste odlučili da to bude baš 29. novembar?

- Hteli smo da napravimo nastup negde oko Nove godine, jer je naš poslednji koncert održan 25. decembra 1997. Međutim, Arena je tog datuma bila rasprodata i rezervirali smo prva sledeću slobodnu subotu. Taj dan je za nas pun simbolike zato što imamo pesmu Dan republike, a slavimo i 30 godina postojanja.

STORY: Prošle godine, na isti taj datum, u SKC-u je Zagrebačko pušenje napravilo veoma uspešan koncert.

- Nema tu simbolike, jer su tada verovatno i Rolingstonsi negde svirali.

STORY: Kakav je vaš odnos sa Sejom Seksonom posle svega što se izdešavalo?

- Mi smo ostali u normalnim odnosima, ali raspad benda bio je ujedno i kraj našeg prijateljstva. Sastav je bio ono u šta smo i jedan i drugi uložili sve, a onog momenta kad je on došao s predlogom da se rastanemo, mi više nismo imali ništa zajedničko. Grupa je bila ono što smo delili popola. Kako je vreme prolazilo, nisam imao priliku da ga srećem. Videli smo se dva puta, prvi put povod je bio ružan, jer smo se sreli na sahrani njegovog oca, a drugi put mi je doneo pare od jedne američke serije koja je otkupila našu pesmu Nedelja kada je otišao Hase. Došao je u Beograd, doneo mi novac koji smo uz priču te noći potrošili u kafani. Ispričali smo se, evocirali uspomene i zasmejavali društvo oko nas, jer imamo dovoljno anegdota da dve noći držimo koncentraciju u kafani.

STORY: Kako su raspodeljena autorska prava, s obzirom na to da ste većinu pesama radili zajedno?

- Autorska prava se tačno znaju, ona se nalaze u Savezu kompozitora Jugoslavije. Potpisivali smo se zajedno na pesme da pokažemo monolitnost ekipe, s tim što je on bio plodonosniji, dok sam se ja više angažovao oko Nadrealista. Sejo je bio taj koji je određivao šta će da ide, a šta ne, na šta sam uvek pristajao, jer sam tolerantan. I danas sam takav, jer sam igrač na duge staze i ne dozvoljavam da mali problem naruši celinu.

STORY: Vaši počeci bavljenja muzikom vezani su za podrum koji se nalazio u Sejinoj i vašoj zgradi?

- Tada je rok grupa mogla da postoji samo ukoliko je imala prostor za vežbanje, a mi nismo bili dovoljno jaki da dobijemo neki deo u Domu mladih. Podrum smo nazvali Zaborav po jednoj kući u Kladnju u koju smo često odlazili, a raja iz tog mesta u njoj se okupljala da pije. Bilo je u toj prostoriji pozorišnih predstava, slikarskih izložbi i  koncerata na kojima je bilo do četrdeset ljudi.

STORY: Kako su komšije tolerisale buku?

- Imali smo sreću što je naš prvi komšija bio bubnjar, doneo nam je bubnjeve i rekao da možemo da vežbamo, ali ne na kantama koje smo imali. U zgradi je bilo deset stanova, a stanari su bili liberalnog razmišljanja. Penzioneri su igrali šah i domine, a omladina se okupljala da nas gleda i sluša.

STORY: Kako je grupa dobila naziv?

- Moja majka je dala ime grupi. Jednom je ušla u prostoriju i rekla da se mora zabraniti pušenje, jer je strašno zagušljivo. Bilo je to desetak dana pred naš prvi koncert, a tada još nismo smislili naziv. Sećam se da je organizator rekao: Dobro vam je ime, al’ ne možeš sve zabranit. Ne daj pušit, ne daj pit, pa šta ćeš onda?

STORY: Relativno brzo postali ste popularni u Sarajevu. Kako ste se u početku s tim nosili?

- Četiri godine smo svirali bez ploče, jer niko nije hteo da je objavi, ali zahvaljujući Miliću Vukašinoviću na kraju smo uspeli da izdamo materijal. Desila nam se nenormalna popularnost, a imali smo ideju da budemo garažni sastav. Razlog za takav razvoj događaja bila je Top lista nadrealista i pesma Zenica blues koju smo hteli da izbacimo s ploče. Sve to dovelo je do sukoba sa medijima i kulturnim establišmentom kojima se nije dopadalo to što  pevamo o rudarima pred dvadeset hiljada ljudi, a ne pred dve stotine. Bili su to uvodi za aferu do koje je došlo na koncertu u Rijeci kada sam usled problema s pojačalom rekao: Crk’o nam Maršal, što je shvaćeno kao direktna asocijacija na pokojnog predsednika. Bila je to posledica našeg ludila, ali i konstantnog praćenja raznih službi.

STORY: Koje su po vas bile posledice afere Maršal?

- Krivičnopravnih posledica nismo imali, ali su nas skinuli iz medija i niko nije imao hrabrosti da nam da tezgu, čak su nam otkazivali nastupe. Da se to dogodilo dve godine ranije zatvor mi ne bi ginuo, ali me je tada spasao sukob u Hrvatskoj koji je tinjao unutar Komunističke partije. Nova struja, koja je želela da skine one stare, uzela me je u zaštitu i bio sam neka vrsta monete za potkusurivanje.

STORY: Da li je Top lista nadrealista iritirala vlasti na takav način?

- Nakon prethodne afere, bilo je nemoguće nastaviti s realizacijom tog projekta, iako je televizija bila zatrpana pismima ljudi koji su tražili da nastavimo s radom. To nije urodilo plodom i zato smo imali pet godina pauze između ta dva serijala u kojima se dogodilo naše fundamentalno sazrevanje. Drugi deo pojavio se tek 1989. godine. Bio je mnogo zreliji i imao osobinu da predviđa sve ono što će se dogoditi na ovim prostorima.

STORY: Kako su Nadrealisti nastali?

- Pozvao nas je komšija Boro Kontić, urednik radijske emisije Primus, i ponudio nam petnaest minuta da se zajebavamo. Bili smo gimnazijalci i nismo se dvoumili, ali mislili smo da ćemo nakon treće emisije odustati. U prvom mesecu stekli smo veliku popularnost i nastavili s radom.

STORY: Kako vam se dopada Nadreality show koji rade Zenit i Elvis J. Kurtović?

- Ostavlja me hladnim i to nije ono kako bih ja radio. Mislim da se ne mogu porediti s ranijim serijalom, ali radije bih sve zamerke rekao njima, a ne novinama. Smatram da bi moglo da bude mnogo bolje.

STORY: Postoji li mogućnost da vratite u život Nadrealiste?

- Život me je naučio da nikad ne kažem nikad, ali siguran sam da bi se koncept morao drastično promeniti.

STORY: Upisali ste Filozofski fakultet, ali ga nikada niste završili. Međutim, imate prefiks doktor?

- Sigurno sam jedini doktor bez diplome, pravih je bilo i biće, a lažan je samo jedan. Tako su me nazvali zato što sam mnogo pričao, a to se do sada nije promenilo. Nisam završio fakultet, jer je u vreme kada je poče rat, meni ostao jedan ispit do diplome. Nije isključeno da se jednom neću vratiti i završiti psihologiju ili istoriju.

STORY: Rodno Sarajevo napustili ste 1992. godine. Da li ste mislili da će to biti zauvek?

- Teško je reći kako sam se osećao i šta sam tada mislio. Analizirajući kompletnu situaciju, znao sam da će biti sranja, a nisam želeo da u njima učestvujem. Nismo bili u bežaniji, avionom smo otišli iz Sarajeva, ali tinjala je nada da će se sve brzo smiriti. Kada su se stvari razbuktale, bilo mi je jasno da nema nazad.

STORY: Kada ste se doselili u Beograd, vaš sin Srđan i vi dobili ste crnogorsko, dok su ćerka Jana i supruga Sanja dobile srpsko državljanstvo?

- Mi smo tipična porodica iz Nadrealista, kada bi se zaratilo između Srbije i Crne Gore, moja kuća bila bi podeljena napola. Još se ništa nije promenilo po tom pitanju.

STORY: Da li ste tada razmišljali da promenite zanimanje?

- Muzika je tada bila jedino od čega smo mogli da preživimo. Moja supruga je arhitekta i bilo je izvesno da ona u tim ratnim godinama neće imati angažman. Ipak, imao sam etablirano ime, radio sam sa raznim grupama, svirao po selima i gradovima, po sistemu daj šta daš.

STORY: Imali ste dosta svirki, iako ste došli iz druge države?

- Naš proboj na ovom tržištu počeo je koncertom na Tašu 1996. koji nas je vratio na velika vrata rokenrola. Zanimljivo je da smo te pesme koje smo izvodili napisali 14 godina ranije, ali one su preživele i slušale su ih mlade generacije.

STORY: U vreme ratnog vihora, napravili ste seriju Složna braća.

- Baš iz tog razloga serija je i bila uspešna. Spajanje glumaca i naturščika ispalo je fenomenalno, na neki način to je nastavak Nadrealista, ali i ideja o kafani na neutralnoj teritoriji bila je dobra, pa se mnoge kafane na granicama danas tako zovu. Jedan drugar ispričao mi je da između istočnog i zapadnog dela Sarajeva postoji kafana koja nosi taj naziv, a konobaricu oslovljavaju sa Srebra.

STORY: Koliko je bilo teško devedesetih baviti se rokenrolom?

- Tih godina mi smo napravili album Ja nisam odavle koji je bio daleko prodavaniji od narodnjaka, ali pošto je bilo takvo vreme, nismo videli ništa od tih para. U sklopu tih devedesetih i  narodnjaci su me inspirisali i naveli da napravim noseću numeru koja ima prizvuk tog melosa. Kad imate motiv, ništa ne može da vas zaustavi. Mnogo volim taj album koji je slika godina koje  jednim delom mozga želim da zaboravim, a drugim apsolutno sam svestan da su nenadjebive.

STORY: Kada publika može da očekuje vaš novi album?

- Mislim da bi 2009. trebalo da bude godina kad će se to dogoditi.

STORY: Veoma ste bliski s rediteljem Emirom Kusturicom. Prvo je on svirao u Pušenju, a potom ste vi s njim sarađivali u njegovim ostvarenjima. Kako funkcionišete?

- Kada drži rediteljsku palicu, on je šef, jer film mora da ima vojnu strukturu u kojoj je reditelj general i drugačije ne može da se radi. Rokenrol je nešto kao parlament u kome se dele prava i obaveze.

STORY: Kusturica u javnosti važi za teškog čoveka, a vi za šaljivdžiju. Kakav je vaš odnos?

- Veći je zajebant nego ja, ali ima takav autfit koji ostavlja utisak strogog čoveka. Međutim, on u šali i kaže da je napravio grad u kojem ne mora da živi s ljudima koji mu ne odgovaraju. Moje iskustvo s njim potpuno je suprotno od onoga kako deluje na druge. On u sebi nosi prirodni autoritet koji je verovatno imao Tito, kao i moja učiteljica prema kojoj sam osećao strahopoštovanje i kada sam bio poznata faca. S druge strane, ja imam tu osobinu da rušim autoritete i u svemu tome mi se nekako snalazimo.

STORY: Početkom novog milenijuma menjate način na koji ste ranije radili i pravite drugačiju muziku. Zašto?

- Mi smo od Emira dobili zadatak da napravimo muziku za film Crna mačka, beli mačor i bilo je to nešto novo. Nije to bio etno, pank ili rok, a istovremeno je sve to zajedno. Nakon toga napravili smo četiri pilot koncerta u Italiji, potom veliku turneji na Apeninu i Evropi, a sve ostalo je bilo nezaustavljivo.

STORY: S Kusturicom ste i u operi Vreme Cigana, koju beogradska publika još nije videla. Kakva su vam iskustva?

- Operu smo radili Dejan Sparavalo, Stribor Kusturica i ja, na neki način ona je kruna svega što smo do sada ostvarili. Postigla je nenormalan uspeh u Parizu, ali imali smo tu nesreću da je napravimo na najboljem mogućem terenu i problem je bio kako je fizički pomeriti zbog gabarita. Onog momenta kada napravimo tehničko svedeniju verziju, bićemo u mogućnosti i da je postavimo u Beogradu.

STORY: Kako izgledaju vaši koncerti u svetskim metropolama?

- Kada počnemo da sviramo našu muziku, ne postoji čovek na svetu koji ne reaguje, jer je to stvar interakcije i obostranog razmenjivanja pozitivne energije. Sada je mnogo lakše, jer smo održali mnoge koncerte, čak nam i reči pesama znaju, a oni obrazovaniju i gde se nalazi država iz koje dolazimo.

STORY: Koliko imate vremena za porodicu, s obzirom na to da mnogo radite?

- Za to se uvek nađe vremena. Trudim se da budem dobar tata i muž. Nemaju deca osećaj o mojim putovanjima, samo kažu da sam otišao na službeni put. Više ne pravimo velike turneje, nego 10 dana, posle čega pauziramo ceo mesec. Nesrećne kolege, i domaće i strane, koje se hvataju droge, ne rade to zbog fizičkog umora, već zbog psihičke iscrpljenosti. Na kraju tražiš neki ekvivalent koji će ti nadograditi duh. Pokušavamo da izbegnemo ruiniranje emocija i ostanemo na pivu. Ipak, na kraju moramo doći kući i naspavati se.

STORY: Kako vaspitavate svoju decu? Da li ih učite moralnim vrednostima kakve su forsirali vaši roditelji?

- Nikada nisam razmišljao o tome, trudim se da deci mnogo pričam o stvarima koje njih interesuju. Moja ćerka voli umetnost i onda je davim o tome, dok je sin zaokupljen fudbalom i s njim delim tu temu. Nikada im nisam rekao da moraju ovako ili onako, jednostavno mislim da nisam neko ko bi mogao da ima takav vid autoriteta.

STORY: Da li su nekada imali protekcije ili probleme zato što su vaša deca?

- Mislim da nemaju nikakvu svest o tome ko sam, prvenstveno što sada radim u inostranstvu. Ne postoji ništa što je njih moglo da magnetiše, nije to ni prednost, a ni mana.

STORY: Koliko vaša supruga ima razumevanja za vaš poziv?

- Mi smo se sreli dok sam bio Janković, a ne Karajlić. Dosta je toga iza nas, mislim da sam je dosta napatio, ali činjenica da je još tu, govori da ima razumevanja i podrške za mene.

STORY: Da li vaša dece žele da idu u Bosnu?

- Oni vole Beograd. Moći će u životu da rade sve što budu hteli, ali nadam se da neće otići u Bosnu.

STORY: Da li ste posećivali Sarajevo od kada ste se odselili?

- Nikada, u početku sam bio malo ljut, a posle nisam imao potrebe. Svi moji su se iselili, a oni koji su ostali, često dolaze u Beograd.

STORY: Zvezda, Partizan, ili Željo?

- Naravno, ja sam okoreli Željin fan, ali moj sin je počeo da navija za Partizan kada se zaljubio u fudbal. Pripadam uskom krugu onih koji su zbog sina počeli da voli neki klub, obično je situacija obrnuta.

  • ..........., 2010-08-11 15:22:05

    dragi Nele, nisam srpkinja, bosanka sam i neizmjerno vas cijenim i zao mi je sto ste ogorceni na Sarajevo i na Bosnu. imam 34 godine, od vas sam dosta naucila a u ratu propatila. ne znam, voljela bih da jednom dodjete u svoje Sarajevo
  • Amir, 2010-04-29 04:37:04

    Dr. Nele ti si bijo i ostao legenda i ma sta ko govorijo, falis ti Sarajevu a mislim i ono tebi, ma ti si ba Bosanac bijo i ostao, zivijo ti meni
  • ajdin, 2009-11-23 19:27:43

    cuj nadam se da nece ici u bosnu. sto to bolan nele pa i mi smo ljudi. zivio ti meni care.
  • zorica popovic, 2009-08-07 20:38:59

    uz svoju stariju sestru pocela sam da slusam zabranjeno pusenje kad sam imala deset godina i moje obozavanje ovog istorijskog benda nista nije promenilo do danas. sad imam trideset cetiri godine, blizance od cetiri i mogu vam reci da im se pusenje vec dopada!divim se opusu ove grupe, kao i nadrealistima i sloznoj braci i smatram da njihovo poznavanje bez sumnje spada u domen opste kulture na ovim prostorima. inace sam profesor solfedja i iako je moje opredeljenje klasicna muzika, odrastanje uz zabranjeno pusenje je definitivno izgradilo moj "neklasicni" muzicki ukus i na tome se beskrajno zahvaljujem!
  • Jadran Delic, 2009-06-28 14:38:43

    moram da priznam da mi je jos uvijek jako zao sto Nele ne zeli da posjeti rodno Sarajevo iz kojeg sam i ja by the way. ako je vec Kusta prolup'o i postao takav kakav je, nije trebao Neleta povuci sa sobom i od njega napraviti takvu spodobu kakva je danas. jebi ga, mislim da obojica pate za Sarajevom, mada to naravno nikad nece priznati. Nele je prije godinu i nesto sam izjavio da kako stari, da ga sve vise vuce neka nostalgija prema rodnom mjestu i zavicaju. iako je i rekao da se vjerovatno nikad vise nece vratiti u Sarajevo. Nele, ako citate ovaj komentar, porucicu vam samo jedno : niko nikad nece zaboraviti vas kao jednog od najomiljenijih sarajlija i najpozitivnijih likova koje ovaj grad stvorio. pogotovo kad ste kao jedan od prvih na onom koncertu '91-ve onako ostavili snazan utisak pravog normalnog covjeka i nekog ko ne zeli rat. a to sad sto se o vama svasta pricalo i neke malo ruzne izjave koje su vam se pripisivale, to vise nikog toliko ne zanima. niste nikad nigdje javno nista ruzno za Sarajevo rekli niti bila sta uvredljivo, da bi vas ljudi zbog toga mogli osudjivati. licno se nadam da cete ipak jednom odluciti da se vratite u jos uvijek i vase Sarajevo, jer 30 godina zivota u njemu se ne mogu zaboraviti tek tako zar ne? mnogo pozdrava od jednog sarajlije koji vas jos uvijek cjeni :)

galerija

Hot Story

Pogledajte kakav je poklon Nikolija dobila za rođendan (FOTO)

Dobro su odabrali

Hot Story

Nataša Bekvalac navijala za Ljubu

Bodrila ga sa tribina

Hot Story

Gru osuo paljbu po domaćoj muzičkoj sceni! (VIDEO)

Opleo po svima

Newsletter

Email: