Petar Božović: Snežana mi je dar od Boga

Čuveni glumac Petar Božović priča o razlozima kraha njegovog prvog braka, otkriva kako mu se desila ljubav sa sadašnjom izabranicom i ističe da ga ništa ne raduje kao osmeh unuke Anđelije

foto: Luka Šarac

foto: Luka Šarac

Istaknuti umetnik Petar Božović, pred čijim je ulogama na malim ekranima, ali i filmskim platnom, publika  podjednako plakala i smejala se, mrzela ga i volela, u samu jesen života otkrio je pravu ljubav za kojom je dugo tragao. Pre pet meseci, šezdesettrogodišnji velikan srpskog glumišta upoznao je Snežanu, s kojom priželjkuje i venčanje. Glumac koji se proslavio na filmu, televiziji i u pozorištu, najplodonosnijim u  života smatra period kada se ostvario u ulozi oca, dok je najveću sreću osetio kada je njegova dvoipogodišnja unuka Anđelija izgovorila reč deda. Nakon ostvarenih uspeha, priznanja za izuzetne uloge, kao i dokumentarca o svom životu koji uskoro završava, Petar za Story iskreno govori o borbi protiv kompromisa na početku karijere, tužno završenom prvom braku, roditeljstvu, problemima sa gojaznošću, ali i ljubavi koja je unela smiraj u njegov život. 
Story: Kako ste došli na ideju da otpočnete snimanje  dokumentarca o vašem životu?

- Tokom prošlog leta, u vreme premijere Filma o Milošu Brankoviću, moji prijatelji i ja svake večeri snimali smo reakcije publike i svoje provode nakon projekcije. Mladi Miloš Vlalukin počeo je da se druži s nama i jednog dana kada smo sedeli u kafani u kojoj često boravim i gde sam osnovao jedan vid pozorišta, gde se družimo uz zanimljive priče i dosetke, počeo je da govori o dokumentarcu. Pristao sam i rešili smo da obiđemo neka mesta koja sam tokom života pohodio i voleo kako bih se sreo sa prijateljima koje dugo nisam video i oni su protkali moju biografiju. Snimili smo delove na Zlatiboru i u Crnoj Gori, a još nam je ostao beogradski deo.
Story: Nedavno je bila premijera filma Čekaj me, ja sigurno neću doći za koji se traži karta više. Kako se vama dopao taj projekat?

- Nemam običaj da gledam svoje filmove, ali bio sam na premijeri kako bih se poklonio publici i čuo komentare. Meni se u startu scenario dopao, a reditelj Miroslav Momčilović je talentovan, vredan i mislim da je jedan od vodećih ljudi ovog mladog, novog talasa, što obećava uspeh. On filmove ne pravi zbog snimanja, već nešto i misli kada to radi.
Story: Imali ste rolu u seriji Moj rođak sa sela, a u javnosti se posle izjave glumca Sergeja Trifunovića da se publika zatupljuje projektima koji u svom nazivu imaju reč selo, poveo verbalni rat među vašim kolegama. Kakav je vaš stav u vezi s tim?

- Ja se slažem sa Sergejom jer prikazivanje sela u njegovoj najseljačkijoj varijanti zaista je strašno, a vidim da se sve takve serije  emituju s ponosom. To devalvira selo koje je u svojoj osnovi lepo, tužno i poetično, a ko nije živeo i boravio u njemu, gubi jedan važan životni segment. Meni se u projektu u kome sam igrao dopala uloga i mislim da je scenario lepo napisan.
Story: Igrali ste u ostvarenje Leptirica koji se smatra prvim srpskim hororom, ali i 2006. u Šejtanovom ratniku koji pripada istom žanru. Smatrate li da ljudi s ovih prostora umeju da naprave dobar film strave?

- Bio sam zapanjen kada sam shvatio koliko to ljudi vole i čudim se što se ta tematika više ne obrađuje. Kod nas je to najbolje radio Đorđe Kadijević kada je ekranizovao Leptiricu, dramu Milovana Glišića, koje su se mnogi plašili. Sećam se da sam na snimanju mogao da stradam, pošto su zbog toga što sam igrao mlinara po meni padale vreće pravog brašna koje je letelo na sve strane, a ja sam ga stalno udisao. U jednom momentu shvatio sam da se gušim i mimikom sam kolegama pokazivao da mi nije dobro. Videvši me, oni su počeli grohotom da se smeju, a kada su shvatili da trik predugo traje, pritrčali su mi u pomoć. Ne bi to bila dostojna smrt za jednog Crnogorca i rekli bi: Čuš, pogino od brašna.
Story: Šta mislite zbog čega su vam reditelji često dodeljivali uloge nasilnika i policajaca?

- Na početku karijere igrao sam mladog islednika u dve drame i sećam se da sam nedugo nakon toga sa Batom Stojkovićem i još nekim društvom otišao na ručak na terasu hotela Park. Preko puta nas sedeo je neki kapetan i stalno me gledao, da bi mi na kraju prišao i rekao: Je li mali, gde si ti naučio da se ponašaš kao pravi islednik? Znaš li ti da i ja to tako radim, sunce li ti kalaisano? Tada sam shvatio da je to prosto u meni, kao i mnogi drugi likovi koje sam tumačio.
Story: Koliko često ste pravili kompromise prilikom odabira projekata u kojima ste igrali?

- Možda na početku karijere, ali kasnije ne. Sećam se kada se igrala druga sezona mjuzikla Kosa u Ateljeu, Mira Trailović je dovela Seku Sablić i mene da osvežimo ekipu. Kada sam video na šta to liči, nisam mogao da poverujem da sam zbog takvog projekta studirao i rekao sam, na opšte zaprepašćenje svih, da neću igrati i ostao sam dosledan. Niko nije mogao da poveruje da mi upravnik pozorišta nudi ulogu, a ja je odbacujem. Od svih, najviše je bila šokirana Seka.
Story: Zbog čega ste nekoliko puta napuštali pozorište i vraćali se u njega?

- Pozorište je nešto kao kuća ili crkva, možete da odete, ali uvek možete i da se vratite. Prvi put sam otišao nakon što sam jednom prekinuo predstavu tokom izvođenja. U to vreme nisam shvatao da se takva stvar ne tiče samo pozorišta, već mi je istoričar umetnosti Laza Trifunović objasnio da je taj postupak shvaćen kao borba za pravo na štrajk, a ja samo nisam želeo da publici nudim truli paradajz. Drugi put sam ga napustio kada je Mira Trailović sa mesta upravnika otišla u penziju, izjavio sam da više nemam s kim da se svađam pa nema potrebe ni da ostajem. Tada sam prešao u Narodno pozorište, tamo sam ostao neko vreme i opet otišao...
Story: Koliko vam posle toliko godina rada znače aplauzi publike i nagrade koje ste dobijali?

- Aplauz mi znači jer je to odobravanje onoga što smo radili. Lako je nabrajati one gromoglasne, ali ja pamtim i one koji su se jedva čuli. Prvu nagradu dobio sam za ulogu u predstavi Ranjeni orao i bio sam mnogo srećan. U Ateljeu 212 potrošio sam sav novac koji mi je tom prilikom dodeljen, a Borislav Mihajlović Mihiz tada mi je rekao: Radujte se ovoj nagradi, ovo je prva i dugo se nećete tako radovati. Bio je u pravu, kasnije je bilo značajnijih, ali tek nedavno, na festivalu u Nišu, osetio sam sličnu euforiju kada su mi glumci niškog pozorišta dodelili jednu za ulogu u filmu Čekaj me, ja sigurno neću doći, a prihod koji mi je dat donirao sam u dobrotvorne svrhe, romskoj deci za kupovinu neophodnih udžbenika. Tom prilikom dobio sam još jednu, od pokrovitelja festivala, hotela My Place, i to sliku na kojoj su ilustrovane dve zlatne papuče koje sam smestio u spavaću sobu iznad kreveta.
Story: Pre devet godina postali ste Hadžija, ali nikada u javnosti ne koristite prefiks Hadži ispred imena?

- Tada sam režirao televizijski film Gorski vijenac jer se mnogo polemisalo na temu da li je Njegoš bio genocidan. Verovao sam da je sva nedaća morala da počne s nekog drugog mesta, a da ono nije u našoj okolini i shvatio sam da je to Jerusalim u kome se susreću tri vere. Otišao sam na hodočašće, posetio Hristov grob i postao Hadžija, zatim sam bio u Grčkoj na Meteorima i na kraju završio snimanje u Crnoj Gori. Često su ga emitovali na Badnje veče, ali izgleda da više nije zanimljiv. Prefiksom se ne služim jer bi to na neki način bio marketing, a neke stvari valja ostaviti samo za sebe.  
Story: Popularnost ste stekli nakon uloge u seriji Više od igre iz 1975. godine. Koliko vam je ona prijala i šta vam je donela?

- Prvo sam bio u žiži skandala nakon što sam prekinuo predstavu, potom sam imao veoma uspešnu monodramu Čegović, pa sam se verio, a dok sam snimao seriju, rodio mi se sin, tako da je to bio najplodonosniji period mog života. Lep je osećaj kad shvatite da možete jer čovek ne zna koliko može dok se ne oproba. Svi smo bili debitanti, a ja sam postao nosilac grupe.
Story: Važili ste za veoma privlačnog muškarca. Kako s ove vremenske distance gledate na svoje tadašnje postupke?

- Tada su mi se dešavale najlepše stvari, bila je to plodonosna sezona mog veka. Ali, uvek sam bio sa ženom koju volim, iako sam bio okružen privlačnim damama čije mi je društvo veoma prijalo.  
Story: Zašto ne želite da se odreknete ukusne hrane i vina iako znate da vam to narušava zdravlje?

- Ugrožavam ga i ovako i onako. Da se pridržavam svega što kažu, ništa ne bih jeo. Ukoliko odete malo van Beograda, nude vam sve domaće specijalitete, dimljenu slaninu, pršut i sir iz ulja, a s druge strane predlažu vam japanske alge. Nije mi jasno kakve ja veze imam s njima. Odrastao sam na selu, ništa nismo kupovali osim petroleja i soli, a s ove distance shvatam da su sva ta jela u međuvremenu postala specijaliteti. Sećam se euforije koja bi usledila kada dobijemo konzervu iz Beograda i niko nije smeo da je takne osim dede koji bi na kraju odlučivao kome će da je da.
Story: Kilograme ste dobijali postepeno. Da li ste ikada pokušali da ih se lišite?

- Povremeno, ali nemam taj potrebni kontinuitet. Teško sam podneo činjenicu da se bivša Jugoslavija raspada i da među ljudima eskalira nasilje. Prošao sam kroz strašno stresan period i tada sam ubrzano počeo da dobijam kilograme. Pitao sam se kada će se sve završti i šta da radim za to vreme. Da bih raščistio sam sa sobom, odlučio sam da umesto asketizma izaberem hedonizam. Možda je on lagodniji, ali da sam izabrao asketizam, na šta bih danas ličio jer čemer i jad još nisu prošli. Verovatno ne bih mogao da hodam, kao što skoro ne mogu ni sada, tako da sam došao na isto.
Story: Da li je tačno da se u životu ne voli ništa više nego unuče?

- Ne kažem da je tako, ali ima raznih načina ljubavi i njenih manifestacija, ali ovo je jedno sasvim neočekivano osećanje. To je nemoguće objasniti, kao i bilo koju drugu vrstu emocije.
Story: Koliko često provodite vreme sa dvoipogodišnjom unukom Anđelijom?

- Uvek kada imam vremena i trudim se da to bude često. Anđelija ume da bude prgava, ali i umiljata, što mi se sviđa. Čupa me za bradu i igra se sa mnom. Nedavno mi je prvi put rekla deda, zbog čega sam se veoma raznežio.
Story: Da li ona karakterom podseća na vas?

- Kažu mi da podseća pa kada joj se spava, na isti način skupljenim pesnicama trlja oči. Deca tek kada napune tri godine pokažu karakter, tako da ćemo videti šta će od nje da ispadne, još je rano.
Story: Čime se bavi vaš sin Draško?

- Moj sin je diplomirao klavir i predaje u školi u Mladenovcu. Privukla ga je umetnost, ali nikada nije pokazao interesovanje prema glumi iako su mu i majka i otac iz te branše.
Story: Bili ste u braku sa glumicom Marinom Koljubajevom, ali ubrzo ste se i rastali.

- Ona je, nažalost, umrla pre tri godine. Bila je glumica i karijeru je otpočela u seriji Neven koja se nedavno reprizirala, a pošto je bila trudna, u drugom delu zamenila ju je Neda Arnerić. Bila je mnogo lepa, putena, Ruskinja Marina Koljubajeva...
Story: Zašto ste se rastali?

- Različito smo gledali na porodicu, ona je pobacila naše drugo dete uz moje protivljenje. Smatrao sam da brak i ne postoji ako nema dece jer u tom slučaju možemo ceo život i da se zabavljamo.
Story: U poslednje vreme primetno je da ste srećniji i nasmejaniji nego ranije, a vaši prijatelji tvrde da je za to zaslužna vaša partnerka Snežana. Ima li u tome istine?

- Da, to je nešto najlepše što mi se desilo. Kada malo uspori i zađe u godine, čoveku deluje kao da je sve prošlo i da više ništa ne može da ga iznenadi. A onda mi se desila Snežana. To je stvarno dar od Boga i mislim da sam to i zaslužio.
Story: Čime vas je ona osvojila?

- Umesto odgovora, moram da ispričam priču koju sam rekao i svom sinu jer ga uvek upoznam sa situacijom u kojoj se nalazim da ne bi imao nekih neprijatnih scena. Pozvao sam ga i rekao mu: Sine, ja sam sa Snežanom i uskoro ćeš je upoznati. A on me je pitao kakva je, na šta sam mu odgovorio da je lepa. Međutim, on kaže: Lepa, imao si ti lepih žena i pre, nego je li normalna? Odgovorio sam mu da jeste i to je njena najbolja karakteristika, a ne manjka ni u čemu drugom.
Story: Da li planirate da se venčate?

- S njom bih se venčao jer mi je jako smešno da kažem: Ovo je moja devojka. Doživljavam je kao svoju ženu i verujem da se i ona tako oseća. Mislim da je pitanje vremena kada će se to dogoditi, imamo sa svih strana ponude od nekih prijatelja koji žele da prave svadbu.
Story: Kada ste se vas dvoje upoznali?

- U proleće, u maju, sve lepo počinje tada.
Story: Da li vas je teško voleti?

- Dobar sam i pažljiv prema ženama, ali sam sigurno i težak. Volim da ugađam ženama zato što ih poštujem i volim.

Moni Marković

galerija

Hot Story

Kako je Andrej Pejić postao Andreja (VIDEO)

Prvi isečci

Hot Story

Bogdan Bogdanović gost Bulevara B92

Mlada zvezda

Hot Story

Monika Beluči udarila Sergeja Trifunovića krpom po glavi

Popucali mu kapilari

Newsletter

Email: