Marijana Zlopaša: Planinsko sklonište od stvarnosti
Smeštena u podnožju prelepog Durmitora, jedna od brojnih autentičnih drvenih kućica na Žabljaku vlasništvo je pop pevačice Marijane Žlopaše, koju boravak u njoj i kontakt sa prirodom čine vedrom i nasmejanom
Na severozapadu Crne Gore, u srcu Durmitorskog područja, ušuškana u nestvarno lepu prirodu Žabljaka, smeštena je porodična vikendica pop pevačice Marijane Zlopaše (31). Baš ovde, na 1.450 metara nadmorske visine, ova simpatična plavuša našla je sav mir potreban za odmor od prestoničke gužve. I dok je kao mala devojčica ovde svake zime turistički dolazila sa roditeljima, mamom Mari Perez, tatom Blažom, bratom Srđom i sestrom Tamarom, pre gotovo dve decenije ljubav prema ovom divnom planinskom mestu nadogradili su odlukom da na njemu sagrade svoju kuću.
- Žabljak sam zavolela kao veoma mala devojčica. Još dok smo živeli u Cavtatu, ovde sam dolazila svake zime na skijanje sa roditeljima, bratom i sestrom. Bila je ovo baza za zimsko okupljanje i sa širom familijom, pošto je letnje druženje bilo rezervisano za more. Kod nas u Cavtat dolazile su moje rođake iz Beograda, kao i braća iz Nikšića. Čini mi se da me najlepša sećanja ipak vežu upravo za ovu vikendicu. Ovde se rodila i moja velika ljubav prema skijanju, a poslednjih godina i prema snoubordu. Provodili smo veoma lepe trenutke uživajući u predivnoj i jedinstvenoj prirodi koja Durmitor i Žabljak čini tako posebnim – priča pevačica, čija se porodica davne 1991. godine iz Cavtata preselila u Beograd.
- Upravo je to bio prelomni trenutak kada smo odlučili da na Žabljaku sazidamo kućicu za odmor. Poželeli smo da imamo oazu u koju ćemo moći da pobegnemo od svega neprijatnog što sa sobom nosi život u velegradu. Tako smo, nekako spontano, početkom devedesetih godina počeli da gradimo svoj mali raj – seća se Marijana.
Iako se skoro dve decenije Marijanin i život njenih najmilijih odvija u srpskoj prestonici, ova umetnica suptilnog glasa svoj drugi dom u podnožju Durmitora smatra nezamenljivim utočištem od umora i stresa.
- Na Žabljaku provodimo dosta vremena. U zavisnosti od toga koliko mi to obaveze dozvoljavaju, trudim se da ovde dolazim što češće, a u tome i uspevam jer boravak u ovakvoj prirodi najbolje čisti dušu i telo od svega što ih truje. Kontakt sa prirodom najbolje regeneriše energiju koju mi drugi potroše. A Žabljak je još jedno od malobrojnih mesta sačuvano od prljavih stvari koje donosi vreme u kojem živimo. Vazduh, voda i zemlja tamo su još tako čisti, gotovo netaknuti. I uvek se rukovodim devizom kako treba čuvati prirodu da bismo sačuvali nas same – opisuje Marijana.
Građenje vikendice na mestu koje je okruženo sa dvadeset tri planinska vrha i nekoliko jezera, trajalo je godinama, ali je svaka u njega utkala posebnu vrstu emocija.
- Kuću smo gradili polako i sa puno ljubavi, što je najvažnije. Sve smo osmišljavali, a potom sami pravili. Dešavalo se to tokom onih groznih devedesetih godina kada kod nas nije bilo gotovo ničega, ali sa malo mašte i dosta ljubavi uspeli smo sve sa završimo, čini mi se i bolje nego da smo imali idealne uslove za gradnju. Rekla bih da zbog svih tih okolnosti ova kuća danas ima dušu. Postoji nešto zbog čega se u njoj i mi i svi koji nam dođu u goste lepo osećamo. Svaki deo kuće je osmislio neko od nas, svako je dao svoju ideju koja je potom našim rukama bila realizovana, ali naravno i uz veliku pomoć neverovatnih stolara, umetnika sa Žabljaka. Tamara i ja smo, na primer, same farbale svu drvenariju i spolja i iznutra. Roditelji su nam dozvolili da se igramo sa bojama koje su nam se dopale, a mi smo, Bogu hvala, imale ukusa pa nismo preterale u ispoljavanju kreativnosti. Brat je smislio najunikatnije ukrase u dnevnoj sobi. Reč je o svojevrsnoj umetnini koja podseća na prozor ispod čijeg stakla je sijalica, tako da po noći svetle. Ovde svaki predmet i svaki detalj imaju svoju priču... Brojne detalje donosili smo iz naše kuće u Švajcarskoj, odakle je moja mama rodom, a moj omiljeni predmet ovde svakako su skije stare pedeset godina koje sam nasledila od svog pradede Fricla. Malo šta smo kupovali, uglavnom smo sav nameštaj pravili po meri i od prirodnih materijala. Uostalom, kuća i treba da bude ogledalo njenih ukućana – naglašava lepa pevačica.
I dok u enterijeru nema suvišnih detalja koji bi ga gušili, eksterijer tek nudi širinu i garantuje odmor. Dvorište oivičeno imaginarnom ogradom iz kojeg na sve strane puca pogled na čarobne predele, savršeno je mesto u kojem se porodica Zlopaša rado odmara.
- U našoj baštici uzgajamo čisto i zdravo voće i povrće. Tu su maline, kupine i ribizle od kojih, kad za to dođe vreme, pravimo neverovatan džem. Jednostavno, ovo je moj mali raj – s osmehom završava Marijana.
Nikola Rumenić
Tekst je objavljen u 260. broju magazina Story, 14. septembra 2010. godine.
Social Networking:
Komentari
Ostavi komentar