Životna priča - Svetlana - Ceca Kitić: Bol mi je bio podstrek za borbu

Zvanično najbolja rukometašica sveta svih vremena Svetlana - Ceca Kitić snagu, koju nisu uspeli da joj slome ni suočavanje sa ubistvom supruga i nestanak bivšeg izabranika, crpe iz ljubavi prema svoje troje naslednika i unuku

foto: Ivan Dobričić

foto: Ivan Dobričić

Poput ptice feniks, zvanično najbolja rukometašica sveta svih vremena Svetlana - Ceca Kitić, svaki put bi se iz neuspeha svojom neverovatnom upornošću i hrabrošću iznova podizala uspevajući da dođe do cilja i ostvari svoje snove. Iz poraza je umela da izađe s osmehom koji razoružava, verujući da će doći vreme kada će ipak dodirnuti zvezde, a danas kada je napunila pedeset godina dobila je priznanje koje ju je navelo da shvati kako je konačno postigla uspeh zbog kojeg se godinama odricala. Rođena je 7. juna 1960. godine u Tuzli kao treće dete u porodici Kitić. Odmalena je bila nevaljala devojčica puna života dok joj je osmeh retko kada silazilo sa lica. Fudbalski stadion Sloboda, trčanje po travi i gledanje utakmica samo su deo uspomena koje ovu slavnu sportistkinju uvek rado vrate u detinjstvo.

- Bila sam veoma nemirno dete. Moju majku su često zvali iz škole da kažu kako sam se potukla, kako sam slomila zub ili sam napravila neku zavrzlamu jer sam i tada, kao i sada, volela da smišljam šale na račun drugih verujući da je smeh najbolji lek za sve - priča Ceca koja je rukometom počela da se bavi sasvim slučajno nakon što je maštala da postane košarkašica.

- Bila sam niska i žgoljava, a ošišana na kratko ličila sam na dečačića. Dok su ostale devojčice u odeljenju već počele da podsećaju na žene, ja sam sanjala da budem košarkaška zvezda. Međutim, nisam mogla da porastem, a onda se u rukometnoj ekipi otvorilo jedno mesto pa sam iz radoznalosti otišla da vidim kako je to. Odmah su me stavili na poziciju golmana, a kada me je prvi put pogodila lopta, rešila sam da postanem strelac - opisuje rukometašica kojoj su dve najdraže medalje one koje je osvojila na Olimpijskim igrama 1977. i 1984. godine.

S obzirom na to da je rasla u patrijarhalnoj porodici u kojoj je bilo neobično da se žena bavi takvim sportom, prvih godinu dana Ceca je od svojih roditelja krila da je sreću pronašla u rukometu.

- Moj tata Dušan bio je strog, ali pravičan. Smetalo mu je što u kratkom šortsu trčim po terenu, pa sam morala da krijem da odlazim na treninge. Nakon godinu dana čuo je da se po Tuzli priča kako sam pravi talenat, a postepeno je i sam uvideo da mi rukomet ide od ruke, da me ljudi hvale i veruju u mene, i postao je ponosan i pravi ljubitelj ovog sporta, da je čak završio i kurs za delegata - ističe dama kojoj je podrška porodice uvek davala snagu da nastavi dalje stazom uspeha.

Kada je zakoračila u tinejdžersko doba, s petnaest godina, u onim trenucima kada se devojke prvi put zaljubljuju i odlaze na igranke, Svetlana se sama uputila za Beograd kako bi pronašla svoju sreću i uspeh.

- Trenutak kada sam izašla iz autobusa na glavnoj stanici u Beogradu, označio je kraj mog detinjstva. Bio je to početak veoma teškog perioda, tokom kojeg sam naučila mnogo toga. Petnaesti rođendan provela sam sama u maloj sobi u hotelu Turist. Bila sam tužna, osećala se usamljeno i svi su mi veoma nedostajali pa sam se spakovala i vratila u Tuzlu. Čelni ljudi rukometnog kluba Radnički shvatili su tu moju potrebu i posle nekoliko dana pozvali me da se vratim, a ja sam uz tatinu podršku smogla snage da to uradim - prepričava Ceca kojoj bivši klub Jedinstvo iz Tuzle nije odmah dao ispisnicu pa je na nju morala da čeka godinu dana i tek onda otpočne karijeru u Radničkom.

- Prvih godinu dana u Beogradu bili su mi najteži. Iako nisam odmah počela aktivno da treniram, svojski sam se trudila da uspem, pa sam svakodnevno dva puta trenirala sama. Ta godina bila je presudna za moju karijeru. Učila sam i vežbala kao luda, a onda kada sam istrčala na teren, trener Radničkog, koji je bio ujedno i trener reprezentacije, prepoznao je moju želju i sa šesnaest godina pozvao me da igram za nacionalni tim - kaže Svetlana koja otkriva se tada prvi put zaljubila.

- Strasne emocije osetila sam prema rukometašu Draganu Dašiću kojeg sam upoznala kada mi je bilo šesnaest godina. Otpočeli smo vezu koja se zbog njegove ljubomore okončala posle tri godine, a nakon toga sam upoznala svog prvog supruga, fudbalera Blaža Sliškovića - priseća se Svetlana.

Iako su Ceca i Blažo posle samo šest meseci zabavljanja izgovorili jedno drugome sudbonosno da i zakleli se na večnu ljubav, samo četiri meseci kasnije, zbog njegove posesivnosti, rešili su da se raziđu. Godinu dana nakon razvoda, odlučila je da se vrati svojoj prvoj ljubavi, Draganu, sa kojim se venčala 1982, a iste godine rodio se i njihov sin Nikola.

- Da bih izašla na kraj sa svim obavezama oko karijere i malog deteta, bila mi je potrebna Draganova podrška, ali je od njega nisam dobijala, pa sam odlučila da stavim tačku i na taj brak koji je trajao četiri godine - kaže Ceca koja je, iako tvrdi da nije zaljubljive prirode i da ne veruje u ljubav na prvi pogled, početkom 1988. godine po treći put otišla pred oltar sa estradnim i sportskim menadžerom Goranom Bogunovićem sa kojim je iste godine dobila ćerku Maru.

- Rastali smo se zbog Goranove posesivnosti. On je otišao u Novi Sad, a ja sam sa ćerkicom ostala u Nemačkoj gde sam tada trenirala. Nekoliko meseci nakon razvoda pozvala me je jedna prijateljica i saopštila mi da je moj bivši suprug otputovao za Budimpeštu i da mu se od tada gubi svaki trag. Kontaktirala sam ambasadu i razne organizacije, kao i Interpol kako bismo ga našli, ali se ni danas, trinaest godina kasnije, i dalje ne zna šta se dogodilo sa njim. Ne znam da li je živ ili mrtav jer se i dalje vodi kao nestalo lice - priča Svetlana koja se nakon trećeg razvoda zaljubila u biznismena Zorana Kovačevića Koču, s kojim je u vanbračnoj zajednici dobila ćerku Sašku, ali je on petnaest dana po rođenju njihove mezimice ubijen na pragu porodične kuće.

- Zoran i ja smo se mnogo voleli, ali nas je njegova smrt razdvojila posle tri godine zabavljanja. Do današnjeg dana nije otkriveno ko je počinio ubistvo, a ja sam odmah nakon tragedije od šoka izgubila mleko. Beba je odbijala da jede veštačku hranu, što je izazvalo brojne probleme. Ipak, znala sam da moram da se borim zbog svoje dece pa sam nekako uz podršku roditelja uspela da preguram taj težak period - kaže rukometašica koju su i trenuci kada je od svoje plate jedva uspevala da plati račune i kupi hranu za decu podjednako koliko i oni tokom kojih je bila obožavana zvezda našeg sporta, očvrsnuli i naučili je da je odustajanje najgora stvar koja može da je zadesi.

- Sebe ne doživljavam kao hrabru ženu, što mi obično govore dame koje mi prilaze na ulici. Nikada nisam bila plačljiva, nikada nisam klečala i padala, niti molila za nečiju pomoć, već sam se borila jer sam znala da to dugujem svojoj deci koja su mi sve na svetu. Dvadesetosmogodišnji Nikola, šest godina mlađa Mara i dvanaestogodišnja Aleksandra moj su izvor snage, ne znam šta bih bez njih. Njihova rođenja predstavljaju najradosnije trenutke u mom životu koji se ne mogu meriti ni sa jednim osvojenim zlatom - kaže Ceca koja se u životu kaje samo zbog jedne stvari.

- Sva ružna sećanja brišem gumicom i ne želim da se okrećem prošlosti. Doživela sam dosta tragedija, ali ne volim da plačem nad svojom sudbinom. Jedina stvar zbog koje žalim jeste to što sa svojom decom nisam provela onoliko vremena koliko sam želela. Propustila sam mnogo njihovih rođendana i kada im je mama bila potrebna nisam bila uz njih već na terenu - ističe Svetlana koja je 2007. godine upoznala čoveka kome je poklonila svoje srce i od koga se ne odvaja ni dan-danas.

- Milan Maglić i ja smo se sasvim slučajno sreli u jednom kafiću. Prvi put mi se dogodilo da sa nekim sedim i pričam dvadeset četiri časa, a od tada, naredne tri godine nismo se nijednom razdvojili. Uživamo u svakoj sekundi koju provedemo zajedno i mogu da kažem da mi je s pedeset godina ljubav konačno otvorila vrata - kaže sportistkinja koja se oprobala i u politici kao narodni poslanik Socijalističke partije Srbije. Veliku radost osetila je i kada je 27. januara prošle godine postala baka pošto je njen sin prvenac Nikola dobio malog Gorana.

- Presrećna sam što sam baka. To je neverovatno iskustvo i drago mi je što sam i to doživela. Osmesi mog unuka i uživanje i njegovom odrastanju predstavljaju mi pravo zadovoljstvo - kaže Ceca koja je pre godinu dana prestala aktivno da igra rukomet, ali i dalje uživa u ovom sportu koju ju je proslavio jer je trenutno na poziciji direktora rukometnog kluba Radnički.

- Lepo je kada se vratiš kući. Igrala sam u Nemačkoj, Italiji, Bosni, ali sam oduvek najviše bila vezana za Beograd u kojem sam se osećala kao kod kuće i nikada se više neću seliti. Tačno je da sam prestala da igram utakmice, ali ne volim kada mi ljudi kažu da sam se penzionisala. Još nisam okačila patike o klin, već svakodnevno trčim i vežbam sa svojim devojkama - ističe Ceca.      

Aleksandra Dimitrijević

  • drinka, 2012-10-30 18:52:46

    Kako to da nalazite samo posesivne? A Vi gospodjo ste bezgresni!

galerija

Hot Story

Tri važna uslova za dobar seks

Sve počinje u mozgu

Hot Story

Ana Ivanović unajmila astrologa da je savetuje

Ekskluzivno

Hot Story

Nikol Kidman okrila: Veza sa Tomom Kruzom je pakao

Istine o bivšim ljubavnicima

Newsletter

Email: