da li znate

Dok se ujutro sprema za posao, Tanja u jednoj ruci drži šolju kafe, drugom se šminka, a paralelno gleda najnovije vesti na Internetu, jutarnji program i radi fizičke vežbe

Tatjana Vojtehovski
iz kategorije

Zanosna i u četrdesetim: Pogledajte seksi ples Karmen Elektre (VIDEO)

Ekipa jednog magazina snimila je kratak video u kom Elektra zavodljivo pleše oko šipke, čime je glumica definitivno opravdala titulu zavodnice koju već godinama nosi
Saznaj više

Maksim Čmerkovski prokomentarisao navodnu vezu sa Dženifer Lopez

Slavna pevačica prošle nedelje je proslavila svoj 45. rođendan, a na žurki organizovanoj ovim povodom pojavio se i Maksim Čmeerkovski sa kojim je mediji već
Saznaj više

Zek Efron: Da nisam otišao na lečenje, danas ne bih bio tu

Poznati glumac progovorio je o teškom periodu u životu sa kojim je, kako kaže, srećom uspeo da se izbori
Saznaj više

Milan Stanković: Terao sam sve svoje devojke da ugrade silikone

Pevač Milan Stanković otkrio je šta bi promenio kod svih svojih bivših devojaka, u koje spada i njegova koleginica Rada Manojlović.
Saznaj više

Vlada Stanojević i Ana Marija Žujović: Seksi selfi sa letovanja (FOTO)

Voditelj i fitnes prvakinja uživaju u odmoru a fotografije sa letovanja svakodnevno dele sa svojim fanovima na društvenim mrežama.
Saznaj više

Olja Crnogorac: Volim da prema đubretu ispadnem čovek

Voditeljka koja trenutno uživa na hrvatskom primorju, podelila je sa svojim fanovima fotografije sa odmora, ali i neke od svojih misli.
Saznaj više
Naslovna | Vesti | Svet poznatih | Životna priča - Mika Antić: Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem

Životna priča - Mika Antić: Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem

Miroslav Antić, foto: privatna arhiva
Miroslav Antić, foto: privatna arhiva

Kada je pre dvadeset pet godina prestalo da kuca srce Miroslava- Mike Antića, sećanje na ovog velikog pesnika otvorilo je besmrtno poglavlje njegovog života u kojem ono najvrednije otkrivaju njegova dela. Miroslav Antić rošen je na današnji dan, pre tačno 80 godina

Večitog tršavog dečaka svih detinjstava, dečjeg pesnika, slikara, mornara, lutalicu, novinara, filmskog scenaristu i reditelja Miroslava- Miku Antića jedni pamte po tome što je dao ime čuvenoj beogradskoj kafani Poslednja šansa, neki govore da je on samo pesnik, dok drugi kažu da je radio u vodovodu i kanalizaciji. Bilo kako bilo, Mika Antić je dopunio mnoga detinjstva i dorekao mnoge živote. Postoje ljudi koje ostave trajan beleg u vremenu bez obzira na netrajnost trena provedenog u zbilji zemljinoj i na zbir godina provedenih među ljudima. I takav je Mika Antić. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio sav od pesme, sete i dobrote. Duša od čoveka. On sam o sebi nikada nije mnogo pričao, ali je zato naširoko pisao. Međutim, treba reći da nije mario ni za druge, kao i za to da li oni mare za njega.

- O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima – govorio je pesnik koji je rođen 14. marta 1932. godine u Mokrinu, u Banatu, tačno jedan vek posle takođe vrsnog pesnika Đure Jakšića, a učeni ljudi kažu da je dosta svakih sto godina po jedan pesnik i slikar takvog nerva za onaj sever što se od Bečkereka penje ka nebu.

- Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima – ostavio je Antić pribeležen osvrt na voljenu ravnicu, ali je za života muku mučio sa ispisivanjem svoje biografije.

- Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... – opisao je jednom pesnik čiji su roditelji bili učitelji i stalno su se selili, iz Mokrina u Kikindu, pa u Pančevo, u koje su se doselili 1941. godine i tu proživeli tamne okupacijske dane. Baš tu, Mika je napisao i svoje prve stihove, prvi put se zaljubio...

- Nikada u životu nisam napisao prvu pesmi, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik. Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu. Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori – istakao je pesnik koji se mnogo godina kasnije našao u veoma simpatičnoj situaciji.

- Jednog jutra ležimo moji mališani i ja u krevetu i slušamo Radio Beograd, a ono neki dečak kao veoma nadaren recituje svoje pesme. Meni na to moji klinci kažu: Slušaj tata, pa to su tvoje pesme. Mnogo mi je drago što sam doživeo da od mene kradu. Velika je sreća čovekova kad od njega kradu kad ima, nego kad on mora da krade od drugih kad nema – govorio je umetnik sećajući se svojih početaka kada se smrtno zaljubio u poeziju, što se nije moglo reći i za školu. Po završetku gimnazije odvojio se od porodičnog doma i preselio u Beograd gde je upisao slavistiku. Međutim, posle nekoliko položenih ispita otišao je u vojsku koju je služio u mornarici, a po povratku kući roditeljima je saopštio kako želi da se oženi. Pao im je kamen sa srca jer je Mika u mladosti voleo da popije i često sa društvom osvane u kafani. Zato je njegova majka Melanija, jedna hrabra i vredna žena koja je rođena dan pre nego što je Nikola Pašić položio kamen tameljac skupštinskog zdanja 28. avgusta 1907. godine, neretko budila oca Nenka i terala ga da zajedno traže sina. U prvo vreme otac je išao, ali posle više nije želeo, dok je majka bila uporna i svaku noć ga je, ako ne tražila, onda dočekivala za stolom na kojem je bila postavljena uvek podgrejana večera. Majka Melanija doživela je sinovljevu smrt, a iako je predosećala gde će ga njegov boemski način života odvesti, nikada ga nije opominjala da umerenije živi. Znala je za njegovu sklonost ka alkoholu, kao i razvode, ali nikada ni reč prigovora nije rekla. To je Antić s ponosom isticao. Kako je majci bilo u srcu, to samo ona zna. Uteha joj je bila to što je iza njenog Mike ostalo šestoro dece, a imala je još dve ćerke, Miru i Jelenu. Živela je sto jednu godinu, a sina je nadživela više od dve decenije.

Uprkos tome što se opijao po cele dane i noći, zbog čega je nekoliko puta išao u klinike na lečenje od zavisnosti od alkohola, Mika je bio na meti žena. Po završetku vojske ubrzo se prvi put oženio i sa suprugom Ljubicom u prvo vreme živeo kod svojih roditelja, a potom se preselio u Novi Sad.

- Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo... Ući u nečiji život, otvoriti nekoga – znači početi jedan svet ispočetka. Ja nikada neću napisati knjigu Druga ljubav jer su sve ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi. Ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta – pisao je slikar koji je raskidao brakove čim su zapadali u krizu. I uvek se novom snu predavao. Bio je tri puta oženjen. Prvi put sa Ljubicom, drugi put sa Svetlanom Lazić s kojom imao četvoro dece: sinove Igora, umetnika, i Borisa, inženjera elektrotehnike, i ćerke Sanju, grafičarku, i Ženju, producenta. Njegovo srce treći put je osvojila Smilja Rajkovac koja mu je rodila dva sina: Vuka, sistem inženjera koji se bavi informacionim tehnologijama, i Juga SAP konsultanta koji se bavi implementacijom informacionih sistema. Od svih naslednika dobio je šestoro unučadi. Ono što je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Bio je zaljubljenik u razne borilačke veštine – boks, džudo... Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da treniraju slične sportove, što je Antića vrlo veselilo i time se rado hvalio prijateljima. Od dečačkih dana pa do smrti ostao je dosledan sebi, gluv za sve norme i slep za upozorenja.

- Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim na mene gleda ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja obukao farmerke, ali ne može. Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klubu poslanika: Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja vas da pustim unutra i ovako, ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju. Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod... Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom. Sva sreća što sam jedini na ovom svetu i što su svi ostali slobodni – zbijao je Antić šale na skoro sve što ga je okruživalo. Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene bi brzo osetile da zanos nije dovoljan za brak i da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osećanjima. Pesnik se s tim nije mirio.

- Od braka do konjaka samo je pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma… Svako ima svoju pesmu. Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. Oduševljavao sam se Rimskim Korsakovim, Čajkovskim, Betovenom, čak i nekim teškim Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio sam spreman da lumpujem uz grčke i makedonske pesme. Olivera Dragojevića i neke dalmatinske pesme slušao sam i pedeset puta, kao uostalom i neke međimurske i meksičke pesme. Bio sam u stanju da besomučno slušam sve, od regtajma do najmodernijeg džeza. Sve orkestre, pravce i stihove. Kakvo sam blistavo vreme provodio u Nju Orleansu i istovremeno mislio na dane i noći provedene sa čika Janikom Balažom – pričao je Antić.

I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Godinama se zlopatio sa srcem, ali i nju je pesnički prihvatao kao neophodnost. A to je umeo, ponekad i sa ciničnom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše i igra šah. Sa lekarom koji ga je lečio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu s njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odneo pobedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica! U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života koje je u pesništvu otkrio.

Onoga dana kada je Mika umro, 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoći otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komšiluka koje je apsolutno potvrdilo pesnikovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:

Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.

M. Antić

Tako je i bilo. U Mokrinu su na dan njegove smrti pisci održali književno veče u čast preminulog pesnika. Neki stihovi su podsećali na njegovu tvrdnju kako će zauvek živeti.

Ako ti jave: umro sam - ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan.  Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.

I tako se, sasvim tiho, iz Ulice Mihala Babinke broj 1 Antić preselio u legendu.

Priredila Moni Marković

Oceni članak

4.54
komentari
Andrijana Dolaš 09 Mar 2014
Veoma dirljiv tekst o vecitom decaku..o velikom pesniku.
Dragan 24 Jun 2013
Čovek dobrodušan , prepametan , žalosno je što je tako brzo otišao ...
Dalmatinka 02 Mar 2012
...citan o Miki i suze su mi navrle u oci..
Njegova Besmrtna pjesma je meni ka obozavateljki
poezije najdivnija i najdraza..
Hvala Vam Miko...
Nebojsa 29 Feb 2012
Mika je vecita legenda,i kao pesnik,i kao covek toliko nam je ostavio da ne znam kako bi mogli da mu se oduzimo,osim da uzivamo u njegovim delima i recima.....
Ana Vranić Gajić 29 Feb 2012
Njegovi nemiri i njegovi titraji opsedaju dušu. I njegovu, pa su nastale divne večne pesme, i našu, pa se pronalazimo. Od kad je sveta i veka lirika je bilo. Inspiracije su ophrvale mnoge duše. Hvala Miki sto je uhvatio neke snohvatice i oplemenio nas koji smo prijemčivi. Hvala što je postojao. Nije znao da će biti legenda. Da jeste, svedoci smo i srećni što nam je podario sebe na drhtavom Balkanu.
Zeljka 29 Feb 2012
Jednostavno oduševljena celim njegovim likom i delom...
Dušajn Milić 31 Jul 2011
Miroslav Mika Antić, rodjen kako sam reče, usput u Mokrinu a trebalo je u Novom Sadu. Rodjen je da oplemeni Novi Sad a Novi Sad je nikao da bi Mika u njemu živeo i razumeo ga jer on sam sebe nikad nije.
Sanja 19 Jul 2011
Svaki komentar je suvisan.
Sanja 19 Jul 2011
Svaki komentar je suvisan.
Jelena 18 Jul 2011
"...Važno je možda i to da znamo,
Čovek je željen tek ako želi,
I ako sebe celog damo,
Tek onda možemo biti celi..."
Genije! Svaka napisana reč pogađa dušu.
1 2 next ukupno: 15 | prikazano: 1 - 10
ostavi komentar
novosti
image

Robert Patinson o prevari Kristen Stjuart: Koga je briga za to

Svet poznatih
Bez obzira na sve što se dogodilo slavni glumac nema nameru da govori loše o svojoj bivšoj devojci
Saznaj više
image

Biber provocira: Postavio fotografiju Orlanda Bluma kako plače

Svet poznatih
Tinejdžerska zvezda je postavila fotografiju na kojoj glumac plače, a sve zbog Mirande Ker
Saznaj više
image

Koju psovku Semjuel L. Džekson izgovara u svakom filmu?

Svet poznatih
Semjuel L. Džekson ima omiljenu psovku koju prosto mora da izgovori u skoro svakom filmu.
Saznaj više
u slici
Ana Kokić, foto: Instagram
Marina Kotevski, Letnje note Deliblatske peščare
Zveri
galerije
image
najava intervjua

Aleksa Perović

Bivši finalista X faktora, talentovani Aleksa Perović, spreman je da odgovori na vaša pitanja.

Pratite nas

Facebook Twitter