Nataša Marković za „Story“: Sreću sam postigla velikim trudom

Prijatan je osećaj nalaziti se u društvu glumice Nataše Marković (44), koja svojim optimizmom i vedrinom ispunjava svaki prostor u kojem se nađe. Na toj zavidnoj osobini, kako ćemo nešto kasnije saznati, može da zahvali činjenici da se dobro oseća u svojoj koži i da je najzad postigla potpun sklad sa samom sobom. To, ipak, nije došlo preko noći, ističe šarmantna dramska umetnica.

Kao što je radila na svom prepoznatljivom glumačkom izrazu, srećna je i kada se kamere ugase, dok joj društvo najčešće pravi suprug, poznati beogradski novinar Zoran Ćirjaković, s kojim prolazi kroz uzbudljive životne avanture. Povodom glavne uloge u novoj seriji “Slučaj porodice Bošković”, čije emitovanje ovog meseca počinje na Javnom servisu, Nataša nas kroz razgovor pušta u svoj pažljivo protkan svet.

U seriji igrate majku dvoje tinejdžera, kakvi ste vi bili u tim godinama?

– Bila sam “preživa” (smeh). Uvek sam bila znatiželjna, a takvi ljudi obično su i vrlo živahni. Taj višak energije usmeravala sam u dobrom pravcu, pa sam trenirala sportove, svirala harmoniku. Bilo je to lepo, bezbedno detinjstvo u Kruševcu. Odrastala sam u vreme kada smo svi bili Titovi pioniri, pa i ne čudi što je bilo bezbrižno, čak toliko bezbedno da ste komotno mogli da spavate na ulici. Doduše, Srbija je i danas jedna od bezbednijih zemalja sveta, samo mi toga uopšte nismo svesni, čak i što se tiče Evrope. U mnogim zemljama imate delove gradova u koje ne smete da kročite, dok u Beogradu nema toga.

 U Beograd ste došli vrlo mladi, da li je to bio šok?

– Bila sam sama, ali prve dve godine na dramskim studijama toliko su intenzivne da sam tamo svaki dan provodila po dvanaest sati, pa nisam ni stigla da osetim da sam usamljena. Beograd me je kasnije osvojio i danas ga osećam kao svoj grad. Nudi svašta različito pa svako može da nađe ono što mu odgovara. Ima sadržaje, a mene sadržaji vezuju za mesta.

 Sa Zoranom ste obišli pola sveta, da li biste voleli da živite na nekom drugom mestu?

– Retko mi se javljala ta potreba, uglavnom volim da putujem kroz zapadni deo podsaharske Afrike. Jedino mesto na kojem sam pomislila da bih mogla da živim jeste Buenos Ajres. Argentina ima evropsku atmosferu, a opet nešto “divlje” jer je kulturološki uslovljena. Takođe, ima mnogo sadržaja i muzike, ljudi su živi i dinamični.

Pročitajte: Danica Maksimović za "Story" -  Istina me je skupo koštala

Strast prema putovanjima i taj znatiželjan duh sigurno su jedna od stvari koje su vas spojile sa suprugom, da li takve stvari čuvaju brak?

– Interesovanja partnera nisu nebitna. Ako se tu poklopite, veća je verovatnoća da ćete uspeti. Zoran i ja imamo zajedničke tačke, ali normalno je i da u nekim stvarima uopšte nismo slični. Lepo je i to, jer preko supruga upoznajem i neki novi svet. Zamislite da je pored mene neko iz istog posla, bilo bi mi dosadno da stalno pričamo o tome. Kada dođemo kući, prepričavamo događaje iz proteklog dana i na taj način jedno drugom širimo vidike.

 Da nisu vanredne okolnosti, sigurno biste sad bili na nekom novom egzotičnom putovanju.

–  Apsolutno, ali ne pada mi teško što nisam jer po ceo dan radim (smeh). Kad ne radim, posvećena sam našem maltezeru Africi. Tokom onog karantina ukazala se savršena prilika da to novo živo biće u kući malo više odomaćimo među nama, inače, pošto smo stalno negde napolju, ne znam kako bi se to desilo.

Ovo nije prvi put da igrate majku, ali u “pravom” životu to osećanje nikada niste iskusili.

– To je isključivo stvar odluke i ničeg više. Svako se shodno s njima ponaša i ako ste u miru sa svojim odlukama, sve je u redu. To važi i za sve ostalo.

Pročitajte: Nataša Ninković za „Story“ - Biti domaćica, nije samo „puno radno vreme“ već konstantni prekovremeni rad

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Gloria Magazin Srbija (@gloriamagazinsrbija) дана 10. Дец 2019. у 5:48 PST

Koje prednosti vidite u tome što nemate decu?

–  Imam sestričinu pa često pomislim da nije lako majkama. Ali verovatno je i divno. Nijedna situacija nije crno-bela. Nije lako ni toj deci u pubertetu, imam empatiju jer se sećam kako je meni u tim godinama bilo. Čini mi se da mnogi roditelji zaborave kakvi su bili u godinama njihove dece.

Vaš brat takođe se opredelio za drugačiji put kada se zamonašio.

– Tu odluku takođe maksimalno poštujem, ako je doneta u miru. Ne ulazim u to kako ljudi žive. Niko nas nije učio da budemo srećni, ne znam zašto. To vas retko ko pita. A svako je srećan na svoj način. To je vrlo individualno, a to je najvažnije. Mogu reći da sam srećna, naravno uz sve probleme koje, kao i drugi, prevazilazim. Sreća se postiže trudom, na njoj se mora raditi i nema podrazumevanja.