Marija Kilibarda, voditeljka koja obeležava 20 godina karijere otkriva da se besmislenih uverenja, očekivanja okuženja i osude društva oslobodila zahvaljujući psihoterapiji, tvrdi da po prvi put u emotvnom partneru ima prijatelja i podršku, kao i da neizmerno uživa u ulozi tetke
Za voditeljku emisije “150 minuta” Mariju Kilibardu (40) protekla godina bila je vrlo uzbudljiva. Pred početak pandemije otpočela je vezu sa Branislavom Vučelićem, krajem maja pokrenula je liniju nakita “KI”, a zatim postala tetka mališana Relje i Višnje. Njene dve mlađe sestre porodile su se u razmaku od šest meseci, zbog čega joj je srce puno. Kada god ima slobodnog vremena čuva sestrića i sestričinu, a u šali voli da kaže da to doživljava kao “generalnu probu”. Ako je suditi po uspesima i radostima koje nastavlja da niže čini se da Mariji ni tekuća godina u kojoj obeležava 20 godina televizijskog rada, neće biti ništa manje lepa. Kroz dva meseca proslaviće i godišnjicu uspešnog biznisa, u čijem fokusu je lavirint kao podsetnik da iza svakog problema, koliko god se u trenutku činio nerešiv postoji izlaz.
Aktuelnu, vrlo traženu kolekciju nakita Kilibarda je posvetila borbenim, uspešnim, samostalnim ženama, spremnim da svet nose na svojim plećima i suprotstave se nametnutim društvenim uverenjima, koja nisu nužno ispravna. Budući da pomenute osobine retko kome dolaze po rođenju, već se stiču vežbom i radom na sebi Marija u otvorenom intervjuu otkiva sa čime se sve borila dok nije naučila da po strani ostavi očekivanja okruženja, u kolikoj meri joj je u osvešćenju problema i osnaživanju pomogla psihoterapija i objašnjava kakvim se sve tehnikama služi kako bi sačuvala mir.
Često slušamo o jednakosti među polovima, međutim, u praksi se pokazalo da na tom polju nismo mnogo odmakli. Žene nastavljaju da se suočavaju sa mizoginijom, a one koje se do određenih godina nisu ostvarile kao majke nailaze na pritisak i osudu društva. Šta mislite zašto je to tako?
- Neka kažu da je ovo otrcana priča, ali muškarci, čast izuzecima, imaju problem kada pored sebe imaju ženu koja je finansijski nezavisna i slobodna, jer ne mogu da je modeliraju po svojim merilima. Radije stoga stupaju u vezu sa onima koje zavise od njih. Lakše im je da ih zadržavaju ukoliko ih izdržavaju. Divno je biti žena posvećena domu, deci. Domaćica bi trebalo da bude jedan od najplaćenijih poslova, nikako podrazumevajuća stvar. Ko izabere taj put jer tako želi i u tome se oseća komotno, to je potpuno legitimno. Kakva god da si nije dobro, stoga jedino što damama preostaje je da nauče kako da ih to ne dotiče, da same biraju trasu i oslanjaju se na mišljenja ljudi od poverenja. Ja konačno pored sebe imam čoveka koji je ponosan na mene. Prihvatio je i sve ono što mu se ne sviđa i potpuno me podržava. Kada to imate je prava stvar. Nažalost, živimo u vremenu kada žena mora da ima sto uloga i od nje se očekuje da perfektno obavlja svaku od njih. Pa znate šta, ne mora! U redu je da smo u jednom momentu depresivne, bučne, u drugom euforične, vredne. Smatram da svaka treba da se zapita šta je to što je raduje, a ne da li drugi misle da je na pravom putu, kasni li s nečim ili je poranila. Kada pred sebe počnemo da postavljamo pitanje sreće, a ne moranja, disaćemo uravnoteženije i vodićemo ispunjenije živote.
Vaša borba sa očekivanjima i pritiscima okruženja trajala je tri godine.
- Tri godine je trajalo moje raspadanje do najsitnijih komadića. Sve me je bolelo što nisam bila nešto što su drugi od mene očekivali, domaćica i majka… Stalno sam sebi postavljala pitanja šta je sa predivnim relacijama koje sam stekla, fantastičnom karijerom, sa xy projekata koje imam iza sebe i iznova dolazila do zaključka da se oni ne računaju ako do ovih nekih godina nisam završila fakultet, našla stalan posao, udala se i dobila dete.
Sve to me je veoma pogađalo, toliko da sam se “pojela”. Pomenuta očekivanja dolazila su s raznih strana. Vidite ih i u očima roditelja, koji, budući da ste im rekli da vas više ne pitaju kada će beba, ne žele ništa da vam kažu, ali vi ih poznajete i znate da njihov izraz lica govori “Hoće li?”. U tom momentu se raspadneš. Svako od nas ima pravo vreme za karijeru, udaju, pokretanje biznisa, roditeljstvo…Karte su nam podeljene, tako kako jesu. Znam koje su mi želje, ali ne govorim ih javno i na svu sreću svi su prestali da mi postavljaju slična pitanja.
Na početku razgovora spomenuli ste da vam je velika podrška izabranik Bane. Vezu sa njim započeli ste malo pre pandemije, a onda je usledio karantin. Koliki je to izazov bio za vaš odnos?
- Bez njega ne bih tako lagano prošla kroz težak period za nama. Za godinu dana, provela sam s njim više vremena i doživela razmena više nego sa bilo kojim bivšim partnerom u dužim vezama. Samim tim, sve je brže isplivalo na površinu i lepo i ružno. I znala sam da će, ako pregrmimo prvih par meseci karantina, to biti jedna lepa stabilna veza. Prvi put u životu partner mi je najbolji prijatelj. Ranijih godina mislila sam da to ne želim, da već imam svoje prijatelje i da su mi u partneru potrebne druge stvari. Da svaki dan mora da se dešava vatromet strasti i da sve moramo da radimo zajedno. To vezu guši i ona pregoreva. Takav odnos nije zdrav i niti dugoročno kvalitetan. Prava stvar je imati nekog čiji broj pozoveš kad god ti se dogodi nešto bitno. Želiš njegovo mišljenje, znaš da ti je vetar u leđa i podrška. Između Branislava i mene postoji potpuna otvorenost, konstantna razmena i deljenje svega. To je pravo partnerstvo koje mora da dođe kako iz čiste ljubavi i strasti, tako i iz prijateljstva.
Komentari (0)