Sin Marijane Mikulić, hrvatske glumice i majke trojice dečaka, najmlađi Jakov, vrlo je često predmet razgovora, ne samo u medijima, već kako kaže glumica i na društvenim mrežama. Ovoga puta, baš zbog onih koji sebi daju previše prava da komentarišu ono što nju celom dušom boli, na društvenim mrežama oglasila se porukom, koja ledi krv u žilama.
Glumica Marijana Mikulić pre par meseci javnosti je saopštila da njen najmlađi sin, dvogodišnji Jakov odbija bilo kakav vid komunikacije i interakcije sa ljubima, a pred članovima porodice ima nagle promene u raspoloženju. Ipak, ona i njen suprug ne odustaju u želji da čuju prve reči svog sina, zbog čega su stalno u kontaktu sa stručnjacima, koji rade na tome da sin Marijane Mikulić progovori.
Ipak, mnogo je onih koji su nakon njene objave sebi dali za pravo da njenu borbu javno komentarišu, zbog čega se glumica potresnom, ali oštrom porukom oglasila na "Instagramu":
- Lako je pričati. Ja sam jako dobro znala kako bi odgajala, dok decu nisam ni imala. Moja deca neće imati ispade nervoze, niti ja, ikada, ja ću biti tiha voda koja gasi požare zagrljajima ljubavlju, uvek (ako se kod moje dece požari ikada dogode). Uvek ću imati strpljenja, ljubavi, za svu svoju decu jednako, neće me doticatii ničiji komentari sa strane, živeću svoj život - počela je ona svoju priču:
- Život me demantovao kroz mnogo područja, u majčinstvu posebno, mnogo puta, toliko toga sam popustila, pRopustila, preterala, suza isplakala, što od muke što od nemoći, plivanja uzvodno, uporno, i kada sam na izmaku snaga. Sada plivam samo kako Jaki diriguje, ako mu je dobar dan družimo se, ako nije ili se sve otkazuje ili se dolazi unapred s izvinjenjem da ćemo možda brzo otići. Nema na silu, nema sedenja, ispijanja kafa, jedno od nas stalno je na nogama u niskom startu. Ljudi nam objašnjavaju ko je sve kasno progovorio, kao da mi sami kući nemamo dvoje dece koja su kasno progovorila, muške, kao i Jakov (to je često argument, da muška deca kasno progovore).
- Zašto uopšte ovo pišem. Na odmoru smo, kod svojih, idemo onda da vidimo prijatelje, kumove, ljude koje vidimo samo kad smo tu. Svi se trude, ali retki imaju razumevanja, retki uopšte žele razumeti, većinom nas gledaju kao da nismo normalni, mi, dete, ne znam. Jer valjda kada vidiš dete bez noge znaš da ne može trčati. A kad vidiš veselog zdravog, motorički spretnog trogodišnjaka, svi misle da mu roditelji nisu normalni jer misle da malom treba pomoć - piše ona i nastavlja:
- A onda Jakov ima sat vremena plača bez prestanka, ili beži iza ulaznih vrata jer želi pobeći, pa moramo upaliti crtaće da se primiri, iako ekrane moramo izbegavati...Ljudi dragi, ja tako želim verovati vama a ne stručnjacima, tako želim verovati da su dve institucije (6 stručnjaka) pogrešile u proceni, a da ste u pravu vi bez dana u području logopedije, psihologije, defektologije, rehabilitacije. I sama verujem i nadam se najboljem.
Ali samo da znate da svojom pričom ne pomažete, iako ne sumnjam da su vam namere dobre. Znate, nekad, kad čovek ne zna šta bi rekao, može i da prećuti, ne znamo i ne moramo svi o svemu sve znati - jasno je do znanja stavila majka koja od borbe za zdravlje i osmeh svog deteta neće odustati.
Komentari (1)