Gledajući kako to radiAna Divac (54) rekli biste da uopšte nije teško, iako sva dela koja stoje iza njenog aktivnog vođenja Fondacijom „Ana i Vlade Divac“ odaju utisak mukotrpnih napora koji su morali biti uloženi da bi se postigli ovakvi rezultati. Već petu godinu zaredom, na primer, Fondacija radi na finansiranju srednjoškolaca kojima je to najpotrebnije pa je to i ovog puta bio lep povod da razgovaramo. Ana bi se, međutim, radije složila da zbilja jeste lako i tu ne misli na sam proces, već na ono što svako od nas može da pronađe u sebi – želju za promenom nabolje. S tim ispunjenim uslovom garantuje da je sve moguće.
Koliko mladih ljudi stipendirate u ovom projektu?
- Prijavilo se šest stotina, ali ove godine imamo sredstava za njih stotinu, po sto dolara mesečno, i imaju pravo da taj novac potroše na koji god način da im je potrebno, dakle ne ograničavamo ih. To često budu troškovi vezani za sportska takmičenja ili dodatne časove, neretko za dalje studiranje, ali ima i onih koji troše za kućne potrebe jer dolaze iz težih finansijskih i socijalnih situacija. Nečiji roditelji zarađuju trista evra ili ima onih koji nemaju roditelje ili samo jednog. To su deca iz raznih mesta po Srbiji, sve su odlični đaci, učesnici raznih takmičenja, volonteri koji su pomagali penzionerima tokom trajanja karantina, deca koja su nešto najbolje što ovo društvo ima. Njima je sto dolara veoma veliko, ali još im je važnije što je neko prepoznao da svojim talentima i radom mogu da dođu do uspeha i što im je pružena šansa.
Imate komplikovan odnos sa ovdašnjom javnošću, mediji nisu uvek bili blagonakloni prema vama, a samim tim i određen deo građana, pratile su vas i neke afere. Međutim, to vas nije odvratilo od namere da pomažete našim ljudima.
- Zato što znam koliko ovde ima dobrih ljudi, bez obzira na to što ima i loših. Uvek se fokusiram na dobro u životu, tako i na ljude koji su takvi. Ova fondacija ima mnogo članova i još više onih kojima pomaže, nisu svi ti ljudi tu zbog mene već da bi preneli dobre vesti i svoje rezultate. A sigurna sam da Srbija ima mnogo više dobrih ljudi nego loših, tako je svuda u svetu. Celog života nailazimo na neke prepreke, ova deca koju stipendiramo to su već rano osetila, ja sam prevazilazila neke sopstvene, a to se postiže tako što se fokusiramo samo na ono što je dobro i idemo ka tome.
Kakve asocijacije imate danas na Srbiju, mislite li da je bila nepravedna prema vama?
- Obožavam Srbiju, mnogo volim naš mentalitet, ponosna sam na svoje poreklo. Ne mogu reći da je cela zemlja bila nepravedna prema meni, čak biste se možda iznenadili koliko sam podrške nalazila u našem narodu. U veoma teškim momentima u mom životu javljali su mi se nepoznati ljudi s različitih strana. Stizalo mi je cveće od ljudi za koje nisam znala ko su, zaustavljali su me na ulici da mi kažu da im je mnogo žao što se meni ovo dešava. Kod lekara, po bankama, na taj način sam spoznala ko sve živi u ovoj zemlji i kakvih ljudi ima. Moram da istaknem našu širokogrudost, zamislite da mi kao narod, svi zajedno, sakupimo toliki novac za bolesnu decu. Posle svih tih donacija niko ne može da nam kaže da smo loš narod, mi to sigurno nismo. Imamo izuzetno veliko srce i da nije tako, mislim da ne bismo ni opstali na ovim prostorima.
Poznato je da ste ćerku Petru usvojili, u kojoj meri vas je to iskustvo inspirisalo u nastojanjima da dalje širite svoju humanost?
- To nije bila humanost, već ljubav. Uvek sam gledala samo jednu stvar, a to je koliko sam bila srećna jer sam dobila dete. Mislim da ne postoji ništa lepše u mom životu nego što mi se to dogodilo. Nikada to nisam posmatrala da sam ja nekome pomogla, već da sam ja ta koja je nešto tako lepo dobila na dar. Bezgranično sam zahvalna njenim biološkim roditeljima koji nisu abortirali, već su prošli kroz jednu takvu teškoću da daju dete na usvajanje. To je prava roditeljska ljubav, kada ne možete da se brinete o svom detetu, ali smognete snage da ga date nekome ko može.
- Kako mogu tako nešto da im zamerim, to je izuzetna ljubav i hrabrost s njihove strane, izabrali su to umesto da abortiraju, a mnoge žene se danas odlučuju na taj korak. Imam veliko poštovanje prema njima.
Pretpostavljam da su je vaši sinovi Luka i Matija od početka gledali kao najrođeniju.
- Oni imaju 23 godine, tu se uopšte ne pravi pitanje... Štaviše, interesantno, u Americi smo putem pljuvačke radili test na genetiku i ispostavilo se da je Petra čak i genetski povezana s nama. Vidite, ništa nije slučajno, iako je to najmanje važno u odnosu na ljubav. Mogu da razumem da mnogim ljudima to nije jasno, ali uvek kažem, zamislite da vam je dete zamenjeno u porodilištu, nikada ga ne biste dali. Jer, ljubav je mnogo jača od krvne veze.
Da li je Vlade brigu oko Fondacije uglavnom prepustio vama ili se angažuje oko projekata?
- Svako u Fondaciji ima svoju nezamenljivu ulogu, pa tako i Vlade koji stalno radi u domenu u kojem se on najbolje snalazi.
Da li su deca nasledila humanost od Vlada i vas?
- Deca gledaju kako mi živimo i imaju to u sebi, iako je to u genima svih nas sa ovih prostora. Da jedni drugima nismo pomagali u teškim vremenima, ne bismo opstali kao narod. Uvek treba da se podsetimo trenutaka kada smo radili stvari za ponos, kao kada se posle „Oluje“ cela Srbija organizovala da pomogne izbeglicama, to smo pravi mi.
Komentari (0)