Nikola Jovović: Rođen sam pod srećnom zvezdom

Od 25. do 29. juna u Beogradu će se igrati Liga nacija, a naše odbojkaše čekaju utakmice s reprezentacijama Argentine, Kube, Holandije, Nemačke i Irana. Ekipa je odavno na okupu, pripreme su u punom jeku, a Nikola Jovović (33), jedan od naših najboljih igrača, kaže da su svi presrećni što napokon igraju u Srbiji, jer osećaj da vas s tribina gledaju članovi porodice, prijatelji i vaš narod može da donese samo dobro.

Mnogo je novih igrača, a krajem januara je rumunski stručnjak George Krecu postao trener reprezentacije. Koliko brzo ide uklapanje, povezivanje?

Prva dva-tri dana nije bilo lako, jer je odjednom veoma mnogo novina. No, videli smo kako se snalazimo u stresnim situacijama, što će pogotovo vredeti mladim igračima. Oni treba da „nose“ igru sledećih 10, pa i 15 godina. Velika je stvar igrati za reprezentaciju, u bilo kom sportu. Dugo je leto, zajedno ćemo provesti pet meseci. Posle Lige nacija imamo pauzu od samo 10 dana, a onda počinju pripreme za Svetsko prvenstvo, koje je u septembru. Navikao sam na takav ritam, jer tako živim već 18 godina.

Za pet meseci se čovek posvađa i sa članovima porodice.

 Nije jednostavno biti na dugim pripremama, u karantinima pred utakmice, napori su veliki, neophodna je izuzetna koncentracija. Cilj koji svi imamo mnogo je važniji od svakog od nas pojedinačno. Lako je konstatovati da smo pobedili ili izgubili, a malo ko zna šta sve stoji iza rezultata. Moja formula je – reagujem samo kada se nešto odnosi direktno na mene.

Redak ste sportista koji ne tvrdi kako na njegovu igru ne utiču dešavanja na privatnom planu.

Ljudi ne žele da priznaju, ali je tako. Dovoljno je da zbog problema ne možeš da spavaš, pa da se sutra ne osećaš dobro. Kako je vreme prolazilo, sve više ekipa angažovalo je psihologe, čiji saveti mnogo znače. Imam sreću da, kad mi je teško, mogu da pozovem roditelje i brata, s kojima sam uvek o svemu razgovarao.

U kom pravcu su išli saveti psihologa za vas?

Poslednjih pet-šest godina umem da se suzdržim, čak i u situacijama kad bih jako želeo da reagujem. Mirnije se spava. Svojom dobrom osobinom smatram to što loše emocije ne prenosim ne drugoga.

Šta se desilo 2016. godine, pa je smatrate svojom velikom prekretnicom?

Želeo sam da napustim odbojku zbog razloga koji su mi tada delovali vrlo ozbiljni, a danas su mi smešni. Da li je bilo u pitanju moje kasno odrastanje ili je, jednostavno, sve došlo na svoje mesto – ne znam, ali sam presrećan što sam nastavio. Kad sam shvatio da mogu da dostignem sjajnije medalje, sebi sam rekao – zašto ne bi probao, hajde koriguj način života. Sada se nadam da ću još nekoliko godina moći da dajem svoj doprinos i u reprezentativnoj i u klupskoj odbojci.

 Igrali ste u Nemačkoj, Turskoj, Italiji i Rusiji. Gde vam je bilo najlepše za život?

U Rusiji. Dok ne odeš tamo, nisi ni svestan koliko je to velika država. Mnogi naši odbojkaši su odlazili iz ruskih klubova, ali su se opet vraćali, jer kad bi sve sagledali, shvatili bi koliko im je tu dobro. Mnogi misle da je tako samo zbog novca, ali jako je važno što osećaš da su sportisti tamo cenjeni i voljeni, a njihova liga je jedna od najjačih na svetu. Samara, grad u kome igram, ima dobru lokaciju, pa ne prolazim kroz one velike zime sa minus trideset. Mi smo na tri stotine kilometara od Kazahstana, a vreme je slično našem.

Šta vam najviše nedostaje kad ste daleko od kuće?

Hrana, prijatelji, pričaš drugim jezikom, počneš da sanjaš na italijanskom, ruskom. Kad nisi u svojoj zemlji, uvek si stranac. Dan pre no što ću krenuti kući javlja se nemir u stomaku, jer jedva čekam trenutak u kom ću poleteti. Svejedno je da li sam u Srbiji, Crnoj Gori ili Bosni – svuda mi je lepo.

 Verovatno Crnu Goru pominjete zato što vam je otac odatle, a Bosnu zbog mame koja je iz Tuzle.

Šalim se da sam dete iz mešovitog braka. Zaista mi je drago što je tako. Nažalost, nema više nekadašnje zemlje, ali za mene smo svi mi isti. Srećan sam što sam sa Balkana. Kada završim karijeru, sigurno je da ću živeti u Novom Sadu, Beogradu, Crnoj Gori. Mogao bih sebe da vidim kako na moru provodim bar nekoliko meseci godišnje.

Kad posle Rusije ili dužih boravaka na turnirima dođete u svoj Novi Sad, gde prvo odete, šta uradite?

Sve počinje ručkom kod roditelja i maminom „markiza“ tortom. Nisam ljubitelj slatkiša, ali nju baš volim.

story

 

 Da li ste u vezi?

Nemam ženu, nemam devojku, nemam decu. Imam samo psa, ali je i on kod mojih roditelja (smeh).

 Kažu da u celoj ekipi vi najviše vodite računa o stajlinzima. Da li je igranje u Italiji uticalo na to?

 Hala mog kluba bila je u Monci, koja je samo jedanaest kilometara udaljena od Milana, pa kako da ostaneš imun na sve što te okružuje. U poslednje vreme mi se sve više dopada stil naših roditelja. Sviđa mi se ta stara modna škola. Ne sviđaju mi se drečave boje, ni logotipi koji se vide s ko zna koliko metara.

 Da li je tačno da ste se svojevremeno farbali u zeleno, crveno, na tačke?

Svega je bilo, a izgleda da sam rođen pod srećnom zvezdom pa su me pratili i dobri rezultati. Možda je dobro što sam sve to tada proživeo, jer na šta bi ličilo da sam sada krenuo (smeh). Kada vratim film i pogledam fotografije, pomislim: „Bože sačuvaj“, ali nema veze. Sadašnji stil je postao dominantan pre oko tri godine.

Koliko tetovaža imate?

Šesnaest, a nastale su tokom pet godina. Nijedna se nije našla slučajno tu. Izuzev vrlo male na vratu, sve su na nogama, ali se ne vide od čarapa. Nisam hteo da budem „onaj istetovirani dizač“.