Tanja Boković presrećna , priznanje je stiglo: Iza mene su teške životne borbe

Dve nedelje uoči 72. rođendana, u rukama Tanje Bošković našao se „Zlatni pečat“, jedno od najznačajnijih priznanja u oblasti filmske umetnosti koje se dodeljuje za izuzetan doprinos kinematografiji. Počasna nagrada stigla je kao kruna njene bogate višedecenijske karijere, a uručio joj je direktor „Kinoteke“ Jugoslav Pantelić.

Pročitajte: Ostala je bez životne ljubavi, a deca su otišla svojim putem: Nećete verovati sa kim živi Tanja Bošković

– Pre nekoliko dana proslavila sam 50 godina od diplomiranja, a 52 godine od filma “Košava”, u kojem sam ostvarila prvu glavnu ulogu. Nisam verovala da ću preživeti sve ove godine, i to u ovakvom zdravlju. Protrčala sam kroz filmsku umetnost, ponekad bežeći od pozorišta kad se mnogo umorim od njega. Ovo je ogromna nagrada za mene, nikad očekivana, ni u dalekoj asocijaciji. Ali, bogu hvala, dobila sam je – poručila je Tanja Bošković u emotivnom obraćanju.

– Retko se desi da u ovakvim vremenim odjednom doživite nalet velike sreće. Nisam navikla na nagrade, čak ni na to da na istom mestu budu zajedno svi iz moje porodice, prijatelji, kolege. Srećna sam što sam mogla da okupim ljude s klase. Ja sam jedna bogata žena – nije krila emocije Tanja Bošković gostujući dan kasnije kod novinarke Nevene Madžarević. U razgovoru se osvrnula i na prelomne životne događaje.

– Često sam pomišljala kako bi moj život bio velika bruka da nije bilo spasonosnih odluka da rodim decu ili da odem iz jednog pozorišta u drugo. Odluke koje su me izvlačile iz zone komfora nudile su mi drugo viđenje sveta. Hrabrost je osobina na koju sam veoma ponosna. Učila sam je, na prvom mestu od roditelja – rekla je ona.

Antonio Ahel/ATAImages

 

Đorđe i Lana Karaklajić, sin i ćerka koje je dobila s rediteljem Dejanom Karaklajićem, bili su uz majku na svečanoj ceremoniji u „Kinoteci“. I ne samo oni.

– Došla su moja deca, deca moje sestre. Velika je radost u pitanju i ne dam svetu da mi poremeti ovo malo mira, ovo malo sreće i sklada do kog sam došla polako, u velikom trudu i kroz velike bure. Imam potrebu da pustim druge ljude na miru od sebe. Mnogo sam pričala, premalo ćutala, još manje tvorila. Imam pravo na svoj mir, na svoje molitve, na svoju poeziju, na svoje parče ovog sveta koje je toliko malo da može stati u moje srce i u moj mozak. I to je sasvim dovoljno – zaključila je cenjena umetnica.