Ljuba Bulajić neće više da ćuti: Opekao sam se s mnogima

Kada smo se sa glumcem Ljubom Bulajićem (36) dogovorili da ga slikamo na njegovom splavu, na kome provodi sve više vremena, bilo je rano proleće. U međuvremenu smo dva-tri puta pomerali termine, ali vredelo je čekati. Biti usred radnog dana na kraju Ade Ciganlije i sat-dva uživati u tišini koju remeti tek poneki čamac, pravo je zadovoljstvo. U tom ambijentu bilo je gotovo besmisleno razgovor početi pitanjem zašto je odlučio da se ovde odomaći...

 

 Da li na splav zovete samo uži krug prijatelja ili „ko god došo dobro došo“?

- Dolaze ljudi koji su mi bliski. Ovde je od gungule gora samoća. Prija čoveku da bude sam sat, dva, tri, možda i ceo dan, ali ja se vodim time da ljudsko biće nije stvoreno da samuje. Ustanem rano, pogotovo kad vadimo mreže. Napravim sebi kaficu i pola sata gledam u vodu. Saberem misli i krenem. Doduše, to nisam mogao dok smo spremali predstavu „Više od igre“, koja je rađena po istoimenoj seriji, jer smo po ceo dan bili u pozorištu.

Boško Karanović

 

 

- Imao sam prilike da se „opečem“, jer sam širom otvorenih ruku ulazio u poznanstva, drugarstva, prijateljstva. S vremenom čovek malo otupi, a i razvije „radar za ljude“. Daleko od toga da sam se zatvorio za nova drugarstva i prijateljstva, naprotiv, samo moraju da se odrede granice da bih sebe zaštitio. Od kad sam na reci, upoznao sam bezbroj novih ljudi...

Komšije, ekipu po kafanama, pecaroše, ljude na čamcima. Među bajkerima postoji nepisano pravilo da se jedni drugima javljamo kad se sretnemo na putu. Samo retki to ne rade. Slično je i ovde, na reci. Kada čamcem prođeš kraj nekog digneš ruku, on uradi to isto.

To je neki rečni bonton. Nema ovde milion čamaca, pa kad se tri puta mimoiđete, četvrti put možete i u kafanu - rekao je glumac.