Objava koju je legendarni odbojkaš podelio na Instagramu rasplakala je i najtvrđa srca. Reči Vanje Grbića kojima se u emotivnom postu prisetioglumca Robina Vilijamsa, čoveka koji je nasmejavao milione, a tiho nosio sopstveni bol i na kraju izvršio samoubistvo, nikoga nisu ostavile ravnodušnim.
- Slomljena srca mogu zaceliti bolje od bilo koga - uz crno-belu fotografiju na kojoj u bolničkoj postelji leži slavni glumac stavio je Vanja dirljiv opis prenoseći reči cenjenog kardiologa koji je objavu podelio na svom profilu.
Ovaj omaž preminulom glumcune govori o njegovim filmskim ulogama, već o nečemu daleko dubljem - o tihoj ljudskosti i ljubavi koju je širio oko sebe.
Instagram / Vanja Grbić
- Krajem devedesetih, na tihom pedijatrijskom odeljenju u San Francisku, medicinska sestra je zastala ispred sobe - suze su joj ispunile oči. Unutra, mladić sa terminalnim rakom se toliko smejao da je zaboravio na bol. A čovek koji ga je nasmejavao? Robin Vilijams.
- Noseći preveliku radnu odeću, crveni klovnovski nos i stetoskop koji je škripao, igrao je, šalio se i pretvarao tragediju u radost.
- Nije zvao publiciste. Jednostavno je tiho pitao medicinske sestre:„Da li ima dece kojoj je danas potreban osmeh?“
- Ponekad je donosio lutke. Ponekad je dolazio kao gospođa Dautfajer. A ponekad je samo sedeo na podu držeći ih za ruke.
- Jedna medicinska sestra se setila posete 2003. godine. Desetogodišnjem dečaku je ostalo još nekoliko dana života. Robin je ostao više od sat vremena - dirigujući nevidljivim orkestrom sa intravenskim stubovima, pevajući operu uz ritam pištanja monitora. Otac deteta - koji nije plakao nedeljama - slomio se. Ne od tuge, već od olakšanja. Jer se na trenutak njegov sin ponovo osećao kao dete.
Peter Kramer/Getty Images
- Robin nikada nije govorio o ovim posetama. Ni jednom. Ni u intervjuima. Ni na sceni. Ni u svojim memoarima. Nije išao da nastupa. Otišao je da se poveže. Da voli. Da podseti decu – mnoga pred kraj – da su još uvek živa.
- Godine 2006, u Denveru, vozio je sat vremena da bi se sastao sa tinejdžerkom čiji je omiljeni film bio Aladin. Kada je ušao i progovorio glasom duha iz svetaca, celo njeno lice se ozarilo. Razgovarali su više od sat vremena. Umrla je dve nedelje kasnije. Ali u svojim poslednjim danima, imala je magiju. Ove posete su bile svete. Bez publike. Bez aplauza. Samo ljubav.
- Nakon toga, Robin bi sedeo sam u svom autu. Ponekad bi plakao. Ponekad bi samo disao. Nosio je njihov bol sa sobom.Bolnice širom Amerike su znale - Ako je Robin u gradu, možda će se čuti tiho kucanje. Ne da bi se video, već da bi služio. Nikada nije lečio bolesti. Ali je lečio nešto drugo. Dao je deci trenutak da se osećaju živo - čak i dok umiru.
- I to je ono što je Robina Vilijamsa učinilo najljudskijim od svih nas.
- Ponekad su najglasniji činovi ljubavi oni koji se čine u tišini - stoji u dirljivoj objavi koju je Grbić šerovao.
Komentari (0)