Pevačica Ana Bekuta je u emotivnom intervjuu za Story magazin otvorila jedušu o bolu koji nosi godinama – izgubila je oca, majku, a zatim i Milutina Mrkonjića, čoveka kog je neizmerno volela. Danas, kaže, živi pomirena sa sudbinom i verom – i život je predala Gospodu.
– Zaista su mi se desile velike stvari u životu, ali i u karijeri. Nisu sve bile lepe, ali ponekad su i one ružne jednako važne. Čovek se razvija i raste kad prebrodi velike, teške situacije koje ga dočekaju. Zahvalna sam Gospodu i na svakoj patnji koju sam okusila proteklih godina. Smislena patnja je ono što nosi svako ljudsko biće vredno života. Život je, zapravo, potpuno besmislen bez patnje i krsta – rekla je za naš magazin i dodala da se pomirila sa onim što život nosi.
Ana Bekuta gubitke nije lako podnela
– Bilo je više gubitaka… Prvo je ’97. otišao tata, a majka 2023, dve godine posle Milutina. Onda sam shvatila da sam ja na redu. To je to, to je život, želim samo da ide po redu.
Proteklih godina smo često čitali tekstove o vašem zdravstvenom stanju, koji su se uglavnom svodili na nagađanja. Da li vas je to nerviralo?
– Bolest je tabu na Balkanu, veliki tabu. Ljudi su, nažalost, nemilosrdni prema bolesnim ljudima iako toga verovatno nisu svesni. Od toga se prave senzacije koje, nažalost, ne čine dobro nikome. Odavno se ne nerviram zbog bilo kakvih napisa o meni. Većina toga što javne ličnosti čitaju o sebi u medijima uopšte ne pripada njihovom životu. Život je ono što se dešava kad se isključi televizor i “poklopi” mobilni telefon - rekla nam je Ana
- Odavno sam ceo svoj život predala u ruke Gospodu i sve što se dešava prihvatam s radošću. I ono lepo i ono ružno. Sve. Godine donose mir i prihvatanje svega što život nosi. S godinama je sve manje dramatizacije i očaja. Desilo mi se sve što je moralo i trebalo da se desi. Kad se osvrnem i vidim svoje greške, oprostim ih sama sebi, znajući da sam u momentu kad sam ih napravila htela samo najbolje.
Dejan Milićević
- Da li ste do takvih spoznaja dolazili sami ili uz pomoć psihoterapeuta?
- Nikada nisam išla na psihoterapiju niti sam imala duhovnika. Znam mnogo divnih sveštenika, s kojima volim da pričam o veri, ljubavi, životu uopšte, ali jednog određenog nemam. Daleko od toga da mislim da ljudi koji imaju potrebu za razgovorom ne treba da se obrate njima ili psiholozima, ali ja sam uspevala da sama, uz božju pomoć, pronađem izlaz. To je bio moj način da neke stvari shvatim.
Komentari (0)