Bojan Vasković, frontmen "Lexington" benda osmeh sa lica retko skida. Sa suprugom Aleksandrom zasnovao je divnu porodicu, sa bendom niže brojne uspehe, poput tri pune "Plave dvorane" u Sava Centru. Ipak, neke rane na duši pevač nosi još od detinjstva.
Otac Bojana Vaskovića, koji je uz majku Ljiljanubio ključna figura njegovog odrastanja, a koji je 2018. godine izgubio najveću životnu bitku, ranjen je u Sarejevu za vreme rata, a od tog dana agonija kroz koju je prošla porodica Vasković postajala je sve veća.
- Imali smo stan u mestu Dobrinja i tu smo živeli godinu, dve prije rata, a imali smo kuću u drugom delu grada i niko nije verovao kako će stvarno doći do tog rata. Otišli smo jedan dan kod babe i dede da ih tamo obiđemo i to veče su stavljali barikade i mi nismo mogli da se vratimo u stan. Bio je vojni čas, ali su se tada svi zajedno čuvali i muslimani i Srbi. Kroz neko vreme desio se iznenadni napad i mi smo tada bežali i povlačili se kroz jednu šumu. Pucalo se, to je bio konvoj ljudi koji se povlačio, ljudi su ginuli od granata, metaka, gazili smo preko mrtvih bukvalno u tom povlačenju - počeo je potresnu ispovest u emisiji "Preživeli" Bojan:
- Tata mi je ispričao da sam mu tad prvi put rekao: “tata ja se bojim”. U tom povlačenju smo se čak tata i ja izgubili, ja sam ostao sa komšijama i rodbinom, a on je pokušavao da povede babu i dedu, nažalost bezuspešno. Za to vreme, sestra i majka su nam bile u Dobrinji, gledale su na televiziji šta se dešava. Celu noć sam proveo u strahu, sam. Posle smo neko vreme išli od izbegličkog do izbegličkog logora, pa je tata kasnije prebacio mama, sestru i baku u taj deo naše teritorije.
Katarina Drajic/ATAImages
Otac Bojana Vaskovića ranjen je tokom rata i do svoje smrti bio je nepokretan.
– Tata je radio u sektoru razmene zarobljenika i vraćao se kući jedan dan. Na jednoj čistini, gdje je snajper zona jer su tu često ljudi pretrčavali, on je stao da pomogne jednom čoveku i tu ga pogodi snajper. Od tog ranjavanja je ostao nepokretan. Rekao mi je da mu je samo bilo u glavi da li da se ubije ili da preživi zbog nas, jer je znao da će ostati invalid. Kasnije je prebačen hitno na VMA, usledile su tri godine rehabilitacija i mi smo svi došli za Beograd da budemo sa njim. Niko tada nije razmišljao da nećemo moći da se vratimo u Sarajevo, to je bilo naše ognjište. Međutim, pošto nismo imali gde da živimo prvo nas je primio ujak u Podgorici, pa smo tek kasnije došli u Beograd i ostali tu. Kako je tata bio nepokretan, mama je radila sve sama, tako da smo sestra i ja kasnije pričali da su nam zapravo roditelji bili mađionačari, jer nam nikad nije ništa falilo i pored svega. Išli smo na eskurzije i nismo se izdvajali od druge dece.
Bojan je već u sedamnaestoj godini doživeo sledeći pakao, kada njega, sestru i majku hapseni krive ni dužne, dok otac ostaje sam tih nekoliko meseci.
– Moj otac je bio… Kako mama često kaže: „Ne znam od kog je materijala satkan.“ Imao je vedar i pozitivan duh, bez obzira na to što je 25 godina bio u kolicima. Slušao je ljude iz okruženja kada imaju neke probleme i kaže im: „Ma samo vidi mene, nemaš nijedan problem.“ Možda najteži trenutak je njegov odlazak, prerano je otišao. Bez obzira na to što smo poslednjih godina života proveli zajedno baš dosta vremena, to me teši, ali voleo bih da sam mu još nešto rekao – ispričao je pevač u emisiji "Sceniranje".
– On je bio možda najvažnija figura za mene. Bio mi je podrška ceo život. Ne postoji trenutak kada me nije podržao, mada sam u njegovom glasu znao da osetim kada je nešto pogrešno. Puno iskušenja, izazova… Kada sam kupio motor, pa kada sam ga prodao, bio je najsrećniji. Pamtim njegov savet: „Stavi kamen u cipelu da te žulja, da ne zaboraviš kad si bio mali“ – završava Bojan.
Komentari (0)