Nedostajaćeš svima – prijateljima, sinu, a najviše tvojoj Verici: Marija Šerifović se oglasila nakon očeve sahrane

Sahranjen Rajko Šerifović, otac Marije Šerifović i Danijela Pavlovića, na groblju u rodnom Kragujevcu.

Sahrani nekadašnjeg muzičara prisustvovali su članovi porodice, bivša supruga Verica Šerifović, kao i Lidija Pavlović sa kojom je u vanbračnoj zajednici dobio sina, kao i nekolicina bliskih prijatelja.

Pročitajte: Sve sam mu oprostila - Marija Šerifović sa ocem imala turbulentan odnos

Marija je na grobu svog oca održala potresan govor:

- Dragi tata, opraštamo se od tebe, ali znaj da je sve vredno truda i da ćes nam nedostajati - pisalo je u oproštajnom govoru koji je sastavila Marija.

- Nedostajaćeš svojoj omiljenoj pevačici, svojoj Verici, iako to ona nikada neće priznati. Danas tata želim da znaš da sam sve uspela da razumem, ništa ti tata ne zameram, želim da znaš da ostaneš da živiš uz mene i u meni jer si ti moj dragi tata. Tata, tamo gde si sada baci pogled na nas, zapali crveni malboro, i znaj da je sve vredelo. Zagrli mog strica, onu malu gospođu, moju baku, a tvoju majku koja nas je sve volela. Voli te tvoja ćerka Marija, sin Danijel, unuk Mario i tvoja omiljena pevacica Verica - piše u govoru.

 

 

Marija Šerifović od svog oca oprostila se i potresnom porukom na svom Instagramu:

Sigurna sam da niko nikada nije tiše, a više voleo svoju ćerku.

Kao što sam sigurna i da niko nikada nije tiše, a više voleo svog oca.

Nekada si mi nedostajao, nekada mi je bilo teško da pronađem način da na tebe ne budem ljuta.
Najviše sam te volela kad si bio duhovit i pravio sitne pi*darije.

Možda je nekad falilo malo više zagrljaja ili topla reč i razumevanje.
Ali već znam šta bi rekao:
„Ćerko, ni ti ni ja nismo pi*ke, šta će nama to.“
Pa si nalazio svoje načine da mi pokažeš tu tihu, a nikad veću ljubav.

Često si govorio: „Kako je moguće da ovakva baraba napravi ovakvo čudo?“

A napravio si ga!
I ne samo to, nego je iza tog čuda došlo još jedno malo čudo – najlepšeg osmeha, plave kose i zelenih očiju.
Tvoj unuk Mario, kome ću pričati kako mu je deda bio najveći šmeker i mangup u gradu Kragujevcu.

Niko nije voleo kako ja pevam kao moj otac.
Najdraže mu je bilo da se kur*i po čaršiji kako mu je ćerka šampionka života.
I jesam.
Valjda sam morala to da budem ja. Tvoja.

Danas, kada nas napuštaš u fizičkom obliku, želim da znaš da ćeš nam svima nedostajati — tvojim prijateljima, ekipi iz grada, sinu Danijelu.
A najviše, iako neće da prizna, tvojoj omiljenoj pevačici — tvojoj Verici.

Onog dana kad te je u bolnici pitala: „Da li me voliš?“, smogao si snage da klimneš glavom.

Doktori bi rekli — patološka ljubav.
I neka je.

Želim da znaš da sam uspela da razumem i ništa ne zameram.
Sve se to davno poravnalo.
Ostaješ da živiš kroz mene, jer sam odavno uzela tvoje najbolje.

Tamo negde gore, baci pogled s vremena na vreme, zapali crveni Marlboro uz kratki espreso i znaj da je vredelo.

Zagrli mi strica.
Zagrli mi brata.
Onu moju plavojku, kraljicu, lepoticu — tvoju majku, a moju babu — poljubi milion puta i kaži joj da je volim više od tebe i Verice zajedno.
Bila je u pravu. Obistinilo se.
Verica je još luđa kao baba od nje.

Voli te tvoja ćerka Marija, sin Danijel, unuk Mario, naše porodice, prijatelji i tvoja omiljena pevačica i ljubav — Verica.

Počivaj u miru, deda.