Ljubinka Klarić iskreno za Story: Davati olako mišljenja o ljudima koje ne poznajemo čini nas lošim ljudim

Dvadeset četvrtog oktobra bila je premijera predstave „Neprijateljice“, u kojoj gledamo Ljubinku Klarić (47) , Nadu Macanković i Milenu Pavlović. Ako Ljubinku pitate šta ćete videti ako dođete u „Akademiju 28“, reći će vam da ćete prepoznati mnoge stvari koje, možda, primećujete na društvenim mrežama, jer su im one bile inspiracija, kao i novi ženski trendovi. Potom nam je ispričala šta radi svaka od tri „prijateljice“, koje do kraja predstave postaju „neprijateljice“:

– Tumačim lik Suzane, influenserke u pedesetim godinama, koja se razume apsolutno u sve i tako stiče pratioce i zarađuje novac. Jedne večeri se našla sa svojim prijateljicama Jadrankom (Milena Pavlović) i Miom (Nada Macanković), da bi upoznala Miinog novog partnera i proslavila njihov početak života u novom stanu. Nažalost, veče prolazi katastrofalno zbog tajni koje počinju da otkrivaju jedna o drugoj. Situacije su komične, apsurdne i, evo, nakon premijere, mogu da pohvalim i publiku i nas. Tekst, čije smo autorke sve tri, tretira teme o kojima se napokon slobodno govori, a vezane su za sve ono što žene prolaze tokom srednjih godina – kaže glumica. 

Da li privatno imate dugogodišnju žensku ekipu?

-  Imam krug decenijskog prijateljstava, koji ne podrazumeva samo žensku ekipu. Nažalost, nisam održala prijateljstva iz vrtića, osnovne i srednje škole. Pretpostavljam da je tako zato što se nisam dugo zadržavala na jednom mestu. Zbog toga što sam rano upisala Akademiju propustila sam dve godine gimnazije. Stičem prijateljstva tokom rada na projektima. Budući da tada s kolegama imam suživot, vezujemo se jedni za druge i volimo. 

 Suzana je influenserka, a vi očigledno niste želeli da komercijalizujete svoje profile na društvenim mrežama. Kakav odnos imate prema njima?

- Komercijalizacija društvenih mreža uopšte nije loša ideja kada to radi neko ko ume – pametno i duhovito. Ja to ne znam da radim, te se nikada nisam upuštala u takvu avanturu. Koliko god neki ljudi mislili da je internet pošast, ja smatram da je i vrhunac ljudske civilizacije. Slušala sam veoma pametnu penzionerku, koja živi u domu za stare. Ona je rekla: „Ljudi, kako možete da budete protiv društvenih mreža? Zahvaljujući njima komuniciram sa ljudima iz celog sveta, razmenjujemo informacije. Shvatate li šta znači imati kontakt s ljudima iz Afrike? Za ovih mojih osamdeset godina to nikad nije bilo.”

Koliko vam se često dešava da, poput „neprijateljica“, shvatite da ste formirali potpuno pogrešno mišljenje o nekome?

- Nisam sklona tome da olako formiram mišljenje o ljudima, da im sudim i da se bavim njihovim životima bez njihove dozvole. Poštujem svačiju privatnost i smatram da sa ljudima treba pričati o problemima, kada oni žele da ih podele s vama. Tračevi me čine anksioznom. Davati olako mišljenja, a ne poznavati one o kojima se govori, čini nas lošim ljudima. Kada mi se i dešavalo da tako nešto uradim, uvek bih posle toga osećala grižu savesti koja bi vodila čak i do nesanice.

Da li sebe doživljavate kao hrabru osobu?

- Hrabrost je, verovatno, nešto što nosimo iz kuće. Potičem iz radničke porodice. Moj otac bio je vojno lice, a majka sekretarica. Nismo imali mnogo, ali smo imali dovoljno. Vaspitavana sam tako da su laži, krađe i prevare vredne prezira i da se protiv toga treba boriti. To što sam malo glasnija i energičnija, to mi je na tatu (smeh). Ne znam da li sam hrabra. Nije na meni da o tome govorim.

Luka Šarac

 

Da li ste u najturbulentnijim danima sebi govorili – što nisi ostala u Americi?

- Ne, jer neke stvari tamo ne bih mogla sama, a ovde sam imala podršku porodice koja se, nažalost, godinama smanjivala. Ne znam kako bi mi život izgledao ovih šesnaest godina, koliko je prošlo od povratka, da sam tamo ostala. Možda bi bio grozan, možda predivan, nemam pojma. Imam ovaj koji imam i to je to.

Letos je neko za vas napisao: „Ljubinka nije čovek, Ljubinka je brat“. Da li vas ta rečenica dobro opisuje?

- Kada za neku osobu pomislim da je „brat“, onda ona, za mene, poseduje najlepše osobine na svetu. Ukoliko je neko napisao tako nešto o meni, znajte da mi je dao najveći kompliment koji sam mogla da dobijem i beskrajno sam zahvalna.

U predstavi tumačite lik žene koja bi da bude večno mlada. Kako se vi nosite s činjenicom da godine koje prolaze ostavljaju trag na nama?

- Jedna žena je divno odgovorila na nečiju opasku da je stara. Rekla je – starost je samo dokaz da smo imali tu sreću da ne napustimo ovu zemlju prerano. Ukoliko usvojimo svest o tome da su naša tela samo pakovanja, oblici i mašine koje lagano i prirodno otkazuju, nećemo se više plašiti starosti. Pomilovaćemo naše mozgove, jer samo tamo taj proces može da se zaustavi i da se zavoli ono što nam je od nje dato.

Autor: Brankica Treskavica