Sasvim je verovatno da pozorišna publika ima šansu da bar donekle upozna drugačijeg Miloša Bikovića (32) od onog kojeg gledamo na malim i velikim ekranima. Kako sam glumac ističe, “daske koje život znače” njemu predstavljaju i više od toga, pa se činio posebno inspirisanim kada smo razgovarali na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, gde u kultnoj predstavi “Kad su cvetale tikve” igra mladog boksera Ljubu Vrapčeta. Povodom najave da će njeno igranje 24. decembra biti direktno prenošeno putem “lajvstrima” u sklopu promocije boksa u Srbiji i Rusiji, Miloš se osvrnuo na utisak da bokserski mentalitet verovatno može biti prepoznat i u njegovoj glumi, pa čak i intervjuima koje daje.
U “Južnom vetru” igrate opasnog momka, u ovoj predstavi ste bokser, šta to reditelji vide u vama?
- Siguran sam da ne vide neku vrstu opasnosti. Na kraju krajeva, privatno nisam neko ko bi promovisao ili čak pribegao nasilju, naročito ne kao prvom sredstvu. Mislim da te junake čini zanimljivim što imaju nekakav kontrapunkt, što tako “opasni” mogu da odu i u nekom drugom pravcu, da dotaknu određenu dubinu koja gledaoce iznenadi. Mislim da je to kvalitet koji je zajednički Marašu i Vrapčetu, kojeg nisam želeo da se odreknem. Ne bih mogao da pristanem da u mojoj izvedbi ti junaci budu samo agresivni i ništa više.
Ako govorimo o vama lično, javnost ne samo da vas ne vidi kao opasnog već slovite za džentlmena.
- Ne trudim se da to potenciram, živim u skladu s onim kako sam vaspitan i kako sam kasnije odabrao da živim, oslanjajući se na to vaspitanje.
Dame to sigurno cene kod vas.
- Prema damama sam džentlmen, osim kada im se izrazito dopada da to ne budem.
Rekli ste da pozorište ne donosi mnogo novca. U kojoj meri vam je on bitan u karijeri i životu?
- Nisam u pozorištu zbog novca, to je jasno. Nije mi to najvažnija stvar, niti karijeru gradim s takvim motivom, ali naravno da bez novca ne možete da platite infostan.
U intervjuima ste često vrlo ozbiljni, neki misle čak uzdržani.
- Kada se našalim, novinari i urednici to često zloupotrebe, menjajući kontekst šale i dajući neadekvatne naslove. Čitajući naslove o sebi, često steknem utisak da sam idiot pa onda to verovatno misle i drugi. Zato sam rešio da se retko šalim, samo kad mislim da to ne može da se pogrešno protumači. I nekako se opet ispostavi da grešim. Za moj stav prema medijima krivim senzacionalističku psihologiju koja podstiče bespoštednu borbu za klikove. Budući da je sve na prodaju, pa i kultura, to diktira i moj stav prema svemu tome i pokušavam da se od toga zaštitim. Prihvatio sam to. Ranije me je nerviralo, ali sada to prihvatam kao tužnu realnost, poput one da su deca u Africi gladna. To je tako i ne znam ko to može da promeni.
- Nemam taj “kalimerovski” sindrom nepravde. Međutim, dogodi se da mediji nešto pogrešno prenesu, na primer, svi su mislili da živim na selu jer sam tamo snimao jednu popularnu emisiju. Tamo provedem dve nedelje godišnje, a nekako i dalje svi misle da živim s kokoškama i kozama.
Možete li i tako nešto da zamislite za sebe u budućnosti?
- Mogu, ali ne trenutno.
U Holivudu čitav tim ljudi radi na jednom glumcu kako bi umeo da se ponaša u medijima, ko radi s vama?
- Iznutra sam se pocepao na četrnaest ličnosti i mi svi kolektivno radimo na meni. To je moj tim.
Komentari (0)