Celebrity News

REKAO JOJ JE DA ĆE BITI POZNATA KAO TITO: Lepa Brena o čoveku koji joj je PROREKAO SUDBINU

REKAO JOJ JE DA ĆE BITI POZNATA KAO TITO: Lepa Brena o čoveku koji joj je PROREKAO SUDBINU

Pevačica Lepa Brena osvrnula se na svoje odrastanje, pa otkrila da joj je u detinjstvu jedan čovek prorekao blistavu budućnost.

Kakvo ste dete bili?

- Do 20. godine bila sam ratoborna devojčica. Možda je bilo bolje da sam bila muško. Bila sam jako nestašna. Dečaci bi me štipkali, a ja ih premlatila jer sam bila najveća i jača od njih. U petom razredu osnovne bila sam kod nastavnice muzičkog Radmile Čaić, uvek u zadnjem redu jer sam bila najviša. Tamo smo se štipkali, smejali i u tom trenutku moja nastavnica je bila jako ljuta i rekla mi je: 'Jahićka, izađi napolje! Sad ćeš da staneš ovde pred mikrofon i odmah da izabereš pesmu koju ćeš da pevaš na festivalu Mladih graditelja i bićeš solista da bi se smirila'. Ja kažem - dobro, ja ću da pevam 'Sviraj mi o njoj', jer sam to pevala i kući i gde god se sedne.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by jednajelepabrena (@brenajecarica) on May 28, 2019 at 5:12am PDT

Je li to tada bila slatka kazna ili ona prava?

- Najpravija. Mi smo kao mladi puno pričali, gledali se, igrali odbojku, košarku, crtali smo, šetali po korzu. Za to takmičenje mama mi je sašila koralno narandžastu haljinu, kupili su mi nove dokolenice i cipele. Još pamtim tu sreću. Nema ničega na svetu, kao taj osećaj veselja kad su ti onda kupili neki novi komad odeće. Priželjkujem da ga ponovo osetim, da mi se vrati. Danas je to navika, nema sreće i zadovoljstva. Kad sam izašla na pozornicu, nije mi bilo svejedno. Ruke sam držala na leđima jer mi je znoj curio sa oba dlana. Mislila sam 'počeće da kaplje pa će se ljudi zamisliti odakle ta voda ide'. Onda sam stavila ruke uz bokove, ma zapravo nisam znala kuda ću sa njima. Srce mi je lupalo, mislila sam da šeta po celom telu, da menja položaj, da mi je malo u grlu, pa onda otišlo u glavu, pa stalo u grudima, stomaku. Bila je to moja prva i posljednja trema u životu. Kad sam počela da pevam, nakon 10, 20 sekundi dobila sam snažan aplauz i on je razbio sve moje strahove. Shvatila sam da je pevanje sastavni deo mene, tim više što sam na tom takmičenju osvojila prvo mesto za svoju školu. Molila sam Boga da me zovu i sledeće godine.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by jednajelepabrena (@brenajecarica) on Jun 5, 2019 at 9:49am PDT

Od koga ste nasledili talenat?

- Mama je pevala, pevala je i moja nana, mamina majka, koja je bila samouka i jako je volela muziku. Deda je otišao u Beč i kupio joj je harmoniku i ploče sa gramofonom i ona je počela da peva.

Zarađivali ste sa 16 godina, do tad ste već bila proglašena učenicom generacije, a bavili ste se i sportom. Kako ste sve stizali?

- Moji roditelji, Ifeta i Abid, omogućili su nam skromno i bezbrižno detinjstvo. Ni sestra Faketa ni brat Faruk od silnih obaveza nismo imali vremena besposličariti po ulici. Imali smo prijatelje, naravno, i dovoljno vremena za njih, ali nikad za onu lošu stranu. Nikad nisam pušila, opijala se, probala drogu. Čak i u vreme mojih najvećih uspeha retko sam izlazila. To nam je od detinjstva usađeno. Igrala sam i košarku, trenirala sam u brčanskom klubu 'Interplet', a trener, inače profesor fizičkog vaspitanja, dao mi je nadimak Brena jer mu je valjda bilo nespretno vikati po dvorani Fahreta.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by jednajelepabrena (@brenajecarica) on Jun 3, 2019 at 11:37pm PDT

Bili ste devojčica kad ste čuli proročanstvo da ćete biti poznatija od Tita. Je li to, kako se danas piše, bila baba Vanga?

- Nije. Sedeli smo i doručkovali kod komšinice u dvorištu. Sećam se da je neko upravo doneo kafu, kad je naišao jedan stari gospodin i tražio čašu vode. Brzo sam ustala da mu pomognem, dala sam mu čašu vode i stolicu da sedne, pa onda i moju kafu. Ponudila sam mu da pojede nešto i on je započeo priču. Tad sam bila u sedmom osnovne. Obraćao se mojoj mami i rekao: 'Pretpostavljam da je to vaša ćerka. Kao što je poznat Tito, tako će biti poznata i ona'. Pomislila sam da niko ne može biti poznat kao Tito, da govori gluposti, a izgleda da je, osim što je bio prorok i vidovit, očito mogao i da čita misli. Tad se okrenuo prema meni rekao: 'Nisam lud, znam šta misliš. Bićeš jako uspešna žena'. U šali sam ga upitala hoću li imati novca kao i Tito, hoću li biti bogata, a on je filozofski rekao: 'Putovaćeš dokle ti pogled dopire, imaćeš puno novca, koliko rukama možeš zgrnuti u naruče'. Rekao je još da se mama ne treba brinuti za moju budućnost, jer ću ja brinuti o svima njima.

Jeste li mu tada poverovali?

- Već tad sam bila realna i racionalna. Mislila sam da niko ne može biti uspešan bez pomoći uglednih i bogatih roditelja. Mi kod kuće nismo bili bogati i moji mi nisu mogli pomoći. Bila sam svesna da nisam nešto posebno lepa, da ne posedujem poseban talent, ali znala sam već tad da ću napraviti nešto, da ću biti vrlo nezavisna, jer sam naprosto takva rođena. Prorok nam je pričao da odlazi na mesto gdje je bio Sremski front, da boluje od dijabetesa, ali i naglasio je da mu mozak dobro radi. Dodao je da će se moj uspeh brzo dogoditi i zamolio me da svaki put kad ga se setim zapalim sveću za njega. I otišao je. Kad god ga se setim, zapalim mu sveću. Činim to i danas.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Arhiva Lepe Brene (@brenalepa_arhiva) on Jun 8, 2019 at 8:32am PDT

Dakle, niste mu poverovali?

- Ništa, ni reč. Išla sam dalje u školu, završila gimnaziju i upisala studije turizma. Htela sam da studiram medicinu, ali naša finansijska porodična sredstva to nisu dopuštala. Studirala sam šest meseci i prvi put osetila šta znači biti gladan, kao student spavati u maloj hladnoj sobici. Prvi put sam bila bez prijatelja. Tad sam shvatila šta znači moja porodica, moj grad, moje društvo… koliko sam sa njima uživala. Kao student sam živela neuredno, nisam imala novca za sva tri obroka. Ono malo novca što su mi moji poslali sam štedela da sa kolegama mogu ići na ekskurzije. Sve što sam imala za hranu stavljala sam na stranu. Jela sam hleb, jogurt, paštete. Kad sam se zaželela slatkog, pošećerila sam taj jogurt, kad sam htela slano, malo ga posolila. Tako je to trajalo šest meseci. Onda sam shvatila da tako ne mogu da živim, da je to pseći život i odlučila sam da počnem da radim. Mama se jako bojala za svoje žensko dete, upozoravala me je da pazim gde idem, još više s kime se družim. To sam, dakle, naučila. Rekla sam joj da ću početi da pevam. Kod nas troje dece je bilo logično da se sa 19, 20 godina osvestiš, da ne želiš uzimati novac od roditelja. Želela sam i ja da kupim sebi šminku, odeću, a da ne moram stalno da tražim od roditelja. Jedan dan, tužna, vratila sam se u Brčko, srela Slatki greh koji se tad zvao Lira i otpevala sa njima nekoliko pesama. Dva meseca kasnije su mi se javili i tražili da pevam sa njima.