Dea Đurđević, naša hrabra voditeljka, iz svih nedaća izašla je kao borac. Stojički je podnela svaku bol a samo ona i njeni najbliži znaju koliko je truda, rada i volje trebalo da bi se oporavila i ponovo stala na svoje noge.
Sada je hraba voditeljka za Republika.rs progovorila o borbi koju vodi nakon što joj je autobus otkinuo ruku i priznaje da joj nikada nije palo na pamet da će umreti, prenosi Kurir.
Kako sada izgleda jedan dan Dee Đurđević?
- Vežbe za pokretljivost leve ruke neizostavni su deo svakog mog dana. Taj trening traje gotovo tri sata. Tome treba dodati vreme za vežbe koje samostalno radim... Međutim, nije sve baš toliko dosadno. Kada radim, ustajem u pet časova i polako se spremam da bih već u šest bila na TV. Emisija uglavnom traje do 11 časova. Potom zajedno pozivamo goste za naredno jutro. Mada, ja to vreme koristim za vežbe, pa radimo na spravama, a potom sa fizioterapeutom radim na oživljavanju i osposobljavanju moje ruke. Moje svakodnevno druženje sa timom će trajati narednih godinu dana i vrlo mi je važno da mi je prijatno. Moj život je pun smeha, a to je, čini se, velika privilegija.
Koliko je sve što se dešavalo promenilo vaš način razmišljanja i pogled na život?
- Mnogo. Sećam se, kada su mi prvi put saopštili sve moje povrede, pomolila sam se Bogu i nadala se da će mi sve organe i udove sačuvati. A onda, kada sam dobila informaciju da postoji velika verovatnoća da neću preživeti, molila sam se samo da ostanem živa, a mnogo manje sam mislila o ruci. Najvažnije mi je bilo da preživim. Jer želim da živim, da radim, da se smejem sa mamom i prijateljima, da uživam sa mojim Mladom.
Koja misao vam je bila u glavi kada su vam lekari saopštili da vam je ruka bila otkinuta od tela?
- Zastrašujuće. Veoma. Teško je to da se prihvati, ali kada su sledeće rečenice nagoveštavale mogućnost smrtnog ishoda, moja percepcija se promenila. Tada sam se prepustila doktorima. Nisam ni imala mnogo vremena za razmišljanje, te prve dane sam mnogo više provodila u operacionoj sali nego u sobi za intenzivnu negu. Povrede su se same isticale i dovodile u prvi plan. Opominjale su me svakodnevno, ali sva moja energija bila je usmerena na oporavak, a ne na razmišljanje o povredama.
Pisalo se da niste u najboljim odnosima sa ocem, da posle udesa nije došao u bolnicu da vas poseti.
