Jedna od retkih domaćih glumica koje su izgradile sjajnu karijeru u Holivudu, posle mnogo vremena vratila se u rodnu zemlju zbog serije „Psi laju, vetar nosi“ i ekskluzivno nam otkriva šta je dobila, a šta izgubila odlaskom u Ameriku
Neodoljivo je kako svetska, a naša, glumica Ana Aleksander (40) provodeći s nama jedno sunčano prolećno popodne u Beogradu, razgovor vodi uporedo na engleskom i srpskom jeziku, kako joj lakše „dođe“. Veći deo svog života provela je izvan naših granica. Sa 16 godina preselila se najpre u Južnu Afriku, a osam godina kasnije otpočela je veliku avanturu u Americi koja traje i danas, pa ipak, na oba jezika više je nego ubedljiva i nadasve simpatična. U Los Anđelesu ima uspešnu karijeru, u šta se naša publika uverila gledajući je u hit serijama poput „Bouns“, „Havaji 5-0“, „Istražitelji iz Majamija“, „Bivši“, ali i „Dva i po muškarca“. Međutim, koreni je vuku nazad i pokazaće vam da srpski svakako nije zaboravila kada je uskoro budete gledali u novoj sezoni RTS-ove serije „Psi laju, vetar nosi“. Kako kaže, nije mogla da odbije porodičnog prijatelja Radoša Bajića, čija ćerka Jelena potpisuje ovaj projekat, a koji joj je svojevremeno i usadio ljubav prema glumi. Dok nije znala kako će njen profesionalni put izgledati, mislila je da će biti astronaut ili čak pilotirati „migom“ jer je bila opsednuta „Top Ganom“. „Čika Radoš“, kako ga Ana zove, otkrio je njen talenat kada joj je još 1991. dao ulogu u filmu „Sekula se opet ženi“, a tada se još predstavljala kao Ana Katarina Stojanović. Da bi uspela u inostranstvu, sebi je nadenula umetničko prezime, ali otkriće nam da nije to jedina promena koja je za nju usledila na putu velikog uspeha.
Kako je došlo do toga da vaši roditelji odluče da se preselite u Južnu Afriku?
Na to su najviše uticale nesrećne okolnosti u našoj zemlji krajem devedesetih godina, a ta zemlja ih je privukla zbog olakšane papirologije jer ste tamo bukvalno mogli da kupite državljanstvo. Nisam želela da idem, bila sam sasvim srećna u Beogradu i išla sam ka onome što volim, a imala sam tada ovde i dečka. Ipak, znala sam da ako želim uspeh, moram da načinim takav korak, naročito dok je ovde vladala ta depresivna atmosfera.
Tamo ste završili studije glume, ali niste sebe zamislili na duže u toj zemlji.
Bilo mi je potrebno vreme da se tamo aklimatizujem. Ta zemlja je mnogo drugačija od bilo čega što zamišljate. Na sreću, živeli smo u Kejptaunu, koji je za razliku od Johanesburga, mnogo lep. Posle nekog vremena osetila sam da moram da odem dalje. Bilo mi je sve to malo i daleko. Desilo se da sam snimila jedan film s nekim Amerikancima i rekli su mi da moram da odem u Holivud. Sve češće sam razmišljala o tome i nakon osam godina provedenih u Kejptaunu, najpre sam otputovala za Njujork.
Mora da vam je trebalo mnogo hrabrosti za takvu odluku.
Otišla sam potpuno sama, nikoga tamo nisam poznavala. Verujem da ako nešto želite, ne smete da se večito pitate kako ćete, nego da to končano i uradite. Razmišljala sam da je najgore što mi se može desiti da se vratim kući. Bila sam mlada i neustrašiva i mislim da je to bilo presudno. U Njujorku sam, igrom slučaja, upoznala Crnogorce iz Detroita kod kojih sam iznajmljivala sobu, i to je bila pomoć koja je niotkuda došla. Kada sam došla u Los Anđeles, prvo sam se obratila jednoj devojci koja je nekada bila manekenka a zatim prešla u filmsku produkciju i ona mi je pomogla da nađem stan.
Da li su se svetla te velike industrije pokazala onakvim kako ste ih zamišljali?
Holivudski glamur izgleda mnogo bolje nego što zapravo jeste. Sve sam ja to tamo prošla i brzo shvatila da to nije za mene. Morate znati da postoji velika razlika između holivudske zvezde i holivudskog glumca, ovo drugo podrazumeva da živite u konstantnoj neizvesnosti, da često nemate uloge i obavljate razne druge poslove dok čekate priliku.
Da li ste se podjednako razočarali u zvezde koje ste upoznali?
Veliki glumci obično se pokažu daleko normalnijim od onih koji još uvek nisu uspeli. Na početku mog boravka u Los Anđelesu bila sam prijatelj sa Alom Paćinom, koji je jednom prilikom izveo moju mamu i mene na večeru u hotel „Four Seasons“ na Beverli Hilsu. U jednom trenutku čak joj je recitovao, a moja mama se istopila. On je jedinstven i čudan čovek, ali rekao mi je nešto što nikada neću zaboraviti: „Ako želiš da budeš zvezda, potrebne su dve stvari – da budeš narcis i da praviš ogromne žrtve u životu”. Otkrila sam da ne umem ni jedno ni drugo.
Naprotiv, osetili ste potrebu da se pronađete i na emotivnom planu, ali to ne ide tako lako u sredini poput Holivuda, zar ne?
Problem s muškarcima u Los Anđelesu je što su svi tu privremeno, jer takve su okolnosti ovog našeg posla. Često se selite na lokacije, snimate na raznim lokacijama i sve je vrlo nestabilno. Ljudi ulaze i izlaze iz brakova veoma brzo, niko se ne ženi rano, već kao da večito traže bolju priliku za njih, kako u poslu, tako i u ljubavi. Zato ćete tamo sa 50-60 godina završiti sami ili eventualno u nekoj nesrećnoj vezi. Bila sam udata za jednog hirurga, razišli smo se pre sedam godina, iako nam je trebalo čak dve godine da se razvedemo. Nisam nešto oduševljena Amerikancima, više volim one koji imaju neko evropsko poreklo, iako je, eto, moj bivši suprug bio baš odande. Ako tražite momka u Holivudu, pecajte onog koji je tek stigao, jer njega još nisu stigli da iskvare.
Kada uporedite tamošnje muškarce sa ovim našim balkanskim, koji imaju prednost?
Naši muškarci su ovde i dalje strastveniji i muževniji nego Amerikanci. Možda ja mislim tako jer mi je ostao utisak prve ljubavi koju sam doživela ovde. Takođe, muškarci ovde žele da imaju porodicu, dok tamo sve više njih bira drugačiji put i to postaje životni stil. Meni je to tužno, jer najveće remek-delo koje možete napraviti jesu vaša deca. Ako ste sami i najvažniji sebi, ja tu ne vidim svrhu. Moramo imati povezanost sa nečim osim sa nama samima.
Izrazili ste želju da postanete majka i ne obazirete se na to što ste baš nedavno napunili četrdeset godina.
Ne plašim se svojih godina. Vidim da ovde sa četrdeset svi uveliko imaju decu i porodicu, dok se u Los Anđelesu većini to dešava kasnije. Obožavam decu i želim da ih imam, čak sam ponosna kuma dvoje mališana od kojih jedno nosi moje ime. Sada sam spremna da budem majka. Danas devojke zamrzavaju jajne ćelije kako bi kasnije otišle na vantelesnu oplodnju i to se u Americi masovno radi, a ja sam svoje zamrzla čim sam se razvela. Na taj način ne osećam pritisak da moram što pre da rodim. Moja dobra prijateljica rodila je sa 46 pa me to donekle teši. Nadam se da ja neću čekati toliko, ali takođe je veoma važno s kim ćete imati to dete, a ja još uvek nisam pronašla adekvatnog partnera.
Nedostaje li vam Srbija?
U Beogradu sam, nažalost, poslednji put bila pre šest meseci, kada mi je umro otac, pa smo ga ovde sahranili, a pre toga nisam bila šest godina. Ovo je prvi put da sam ostala malo duže i iznenadila sam se koliko su se ljudi promenili. Deluje kao da ste bilo gde u Evropi, a sviđa mi se što ljudi imaju stila iako nemaju para. Vidim da smo se otvorili svetu, jedino mi je žao što ne ulažemo dovoljno u obnavljanje zgrada. Kao mala živela sam na Dorćolu, nešto kasnije na Paliluli, a tamo je bilo lepih zgrada koje su se sada raspale. Govorim ljudima da treba da dođu ovde, da skrenu pogled s porušenih i ruiniranih fasada, ali da će uživati u mnogim drugim prednostima, poput sjajne a jeftine hrane, ali i upoznati srce i dušu ove nacije.
