Slavni umetnik dolazi u Srbiju prvi put nakon što je odlučio da nastupa solo i otkriva da mu nije dovoljno da bude samo otac i suprug te da mora da bude na sceni kako bi bio potpuno srećan

Violinista Luka Šulić (32), kog smo do sada slušali kao polovinu svetski poznatog dua 2CELLOS, 6. februara će, u “Sava centru”, prvi put pred beogradsku publiku izaći kao solista. Od koncerta na Kalemegdanu, koji su on i Stjepan Hauser održali u septembru 2018, desilo se toliko toga, a Luka kaže da je važnije od svega što je drugi put postao tata. Album, za koji je čuveno Vivaldijevo delo "Četiri godišnja doba“ izveo u aranžmanu za violončelo, nedugo po objavljivanju našao se na prvom mestu čuvene “Bilbordove” liste. O nezaobilaznoj temi svakog razgovora u poslednjih godinu dana, kaže:

- Budući da smo uzeli pauzu, došlo je vreme da se i Stjepan i ja posvetimo svojim projektima. Postojali smo i pre 2CELLOS, pa je normalno da obojica imamo svoje umetničke želje i težnje, ali to ne znači da nećemo opet zajedno zasvirati. Super je što možemo da nastupamo i sami i zajedno.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by LUKA SULIC (@lukasulicworld) on Sep 13, 2019 at 7:12am PDT

U doba najžešćeg tempa 2CELLOS-a, priželjkivali ste porodicu i mir. Da li sada živite upravo onako kako ste želeli?

- Niko ne može da ti vrati vreme koje ćeš provesti na putu, ako imaš dvoje male dece. Uživam kod kuće… Evo, Hana se igra kraj mene i sada dok pričamo. Cela moja životna filozofija polazila je od toga da imam porodicu. Međutim, nisam tip koji može da bude samo kod kuće i da menja pelene. Ipak sam umetnik i imam potrebu da se i na taj način izrazim. Sada petnaest koncerata rasporedim na šest meseci, a u 2CELLOS svetu to je bilo za mesec dana.

Kojim gostovanjima se radujete, zato što vam je u tim gradovima posebno prijatno?

- Zahvaljujući tatinoj, dubrovačkoj strani, more mi je u krvi. Mada živim u Mariboru, u kom sam i rođen, najlepše mi je na moru. Moja duša na poseban način oživi kad dođem u bilo koje primorsko mesto.

Luka Šulić - Sin Val je nasledio moje gene 

Na vašem Instagram profilu postoji fotografija na kojoj sinčić Val drži violinu kao da je violončelo. Da li su to prvi znaci interesovanja za muziku?

- Uvek dođe kad sviram, sluša me, ali tek mu je dve godine, pa je prerano zaključivati. Sigurno je da ima sluha, voli da peva, tekstove pesama lako pamti... Nasledio je moje, a ne mamine gene, jer je ona više estetski tip.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by LUKA SULIC (@lukasulicworld) on Oct 27, 2019 at 4:54am PDT

Vi ste muzičke korake počeli da pravite kad ste imali pet godina. Da li ste, u vreme osnovne škole, bili dete koje je samo želelo da svira ili je ipak otac, takođe violončelista, morao da vas uči disciplini?

- Svako dete ima dane u kojima bi da igra fudbal, a ne da vežba sviranje. Mama nije muzičar, ali je muzički pedagog, pa je ona bila zadužena za disciplinovanje. Vežbala je sa mnom jer tata nije imao živaca. Kad bi on to radio, morao je da kraj sebe ima pivce za živce da se ne bismo odmah posvađali. U tom slučaju, posvađali bismo se na kraju (smeh).

Cela moja životna filozofija polazila je od toga da imam porodicu. Međutim, nisam tip koji može da bude samo kod kuće i da menja pelene. Ipak sam umetnik i imam potrebu da se i na taj način izrazim

Na koncertu će vam gošća biti sestra Eva, koja je violinstkinja. Da li ste za nju najveći muzički autoritet, jer ste em deset godina stariji, em ste veoma poznati i poštovani u tom svetu?

- Eva je talentovana, a ja sam veoma ponosan na nju. Normalno je da me voli i verovatno ceni, ali ima svoj ego i prkos, koji je teraju da sama postane uspešna. Kaže da ne želi da se šlepa na račun starijeg brata.

Dok ste se pojavljivali sa Stjepanom, svuda osim dok ste bili na sceni, delovali ste kao ozbiljnija polovina. Da li je to bio ispravan zaključak?

- Možda se takav utisak sticao zbog Stjepana koji je, još uvek, kao veliko dete, a ja već imam decu. Verovatno me činjenica da sam Devica u horoskopu čini sitničavijim i pedantnijim. Device se uvek preispituju i nikad se ne opuštaju do kraja, osim dok ne popiju (smeh). Koliko god nas dvojica bili različiti, imamo i sličnosti, počevši od načina na koji osećamo muziku do toga što smo obojica strastveni.