Vera Vuksanović: Sloboda je obeležila moj put

Za umetnicu Veru Vuksanović svaka faza stvaranja jednako je dragocena kao i samo delo koje nastaje. Ona veruje da umetnost ne postoji u vakuumu, već u stalnom dijalogu sa životom, sa unutrašnjim detetom koje u njoj i dalje živi, i sa svetom koji je inspiriše da neprestano prelazi granice poznatog.

Podarila je koncept ljubavi kroz svoj čuveni „light box“, ta reč za nju nije tek puka reč, već energija pretočena u oblik, ideja pretočena u svetlost. Ljubav je postala vizuelni manifest, ogledalo koje odražava ono najdublje i najsuptilnije u čoveku.

Instagram

Vera je ljubav pretvorila u umetnički koncept: nešto što se gleda, ali i oseća, što nadilazi predmet i postaje iskustvo. Kroz svoj rad i stil života spaja umetnost, slobodu i lični izraz.

STORY: Budući da ste umetnica, ali i influenserka, deluje da su kod vas usko povezane umetnost i moda, zar ne?

VERA VUKSANOVIĆ: Umetnost je sloboda, a kad shvatite da je i moda sloboda, a ne samo koncept, onda živite stil. Postajete vi. Autentični. Hrabri. Unikatni.

STORY: Izdvajate se autentičnošću. Da li ste oduvek bili takvi ili je to došlo sa sazrevanjem?

V. V.: Može se reći da jesam. Prvenstveno sam pohađala školu u Moskvi, gde smo nosili uniforme i samo vikendom sam mogla da se izrazim kroz druge odevne komade. Sećam se kada mi je Nana, sa 11 godina, tada kupila prvu „Versace“ drečavo žutu haljinu i bele cipele na gumene platforme, a ja sam stavila zeleni lak na nokte. Većina vršnjaka se podsmevala načinu na koji pričam, kako igram, kako se izražavam. Naravno, u periodu sazrevanja takve stvari mogu izazvati blokade i stagnaciju u viziji onoga što jeste. S vremenom, kada sam se oslobodila, probudila, upoznala i zagrlila sebe, postala sam slobodna. Što manje razmišljam šta ću da obučem, a izdvojim komade koje niko ne bi iskombinovao, pretvorim ih u koncept. Mnogo mojih bliskih prijatelja stalno me pita za savet šta da obuku i često mi govore da sam promašila profesiju što nisam postala stilista ili zašto još uvek nemam svoj brend odeće.

Instagram

STORY: Gde i u čemu pronalazite inspiraciju?

V. V.: Inspiraciju najpre pronalazim u sebi. Možda zvuči jednostavno, čak i trivijalno, ali kada zaista otvoriš srce, shvatiš da svet već živi u tebi. Inspiracija nije nešto što jurimo spolja, to su talasi koji prolaze kroz nas, emocije, sećanja, senzacije. Za mene je to često kao sinestezija, gde zvuk postaje boja, osećaj postaje tekstura, a uspomena postaje svetlost. Kao što je Rilke jednom napisao: ‘Jedino putovanje je ono ka unutra.’

STORY: Umetnost se doživljava kao izraz slobode i povezanosti sa samim sobom. Koliko su vam te stavke važne?

V. V.: Za mene je umetnost upravo prostor gde sloboda prestaje da bude apstraktna i postaje iskustvo. Kada stvaram, osećam da sam u dijalogu sa samom sobom i u tom dijalogu nema pravila, nema ograničenja, nema pogrešnog. To je proces u kojem otkrivam sopstvenu unutrašnju istinu.

STORY: Šta se u vašoj umetničkoj kuhinji sve „krčkalo“ od vaše poslednje samostalne izložbe?

V. V.: Ja ne funkcionišem linearno. Ne bih rekla da je to poremećaj pažnje, već pre jedan oblik kreativnog haosa koji me održava budnom i inspirisanom. Ako bih pisala knjigu, izdala bih tri odjednom jer me samo mnoštvo ideja drži u pokretu. Uvek radim na više stvari istovremeno, i upravo u toj slojevitosti pronalazim energiju. Nisam umetnik koji se ponavlja, čak ni kada je reč o sopstvenim izložbama. Nakon Muzeja grada integrisala sam utiske s poslednje izložbe pa potom želela sam da preselim taj isti projekat u Pariz, ali sam shvatila da bi to za mene bilo već viđeno. Moje patente i fotografije sa „light boxeva“ već sam pretočila u druge forme i medije, i to je proces koji se nastavlja i projekti koje ćete videti uskoro.

Instagram

STORY: Živite u Parizu sa ćerkom već četiri godine. Koliko vas je to promenilo i uticalo na vaš umetnički izraz?

V. V.: Mislim da me je svaki grad u kojem sam živela naučio nečemu: Moskva me je naučila bajkama, ali i disciplini. Tamo sam shvatila da možete biti i princeza i ratnica, nežna i snažna u isto vreme. Njujork mi je doneo haos i nonšalanciju, ali i sinergiju i hrabrost da pomeram sopstvene granice. To je grad u kojem sam naučila da dišem u ritmu života bez ograničenja. Bangkok je bio početak mog duhovnog puta. Tamo sam se prvi put okrenula meditaciji, budizmu, i osećaju buđenja kao da otvaram oči za unutrašnji svet, jednako bogat kao onaj spoljašnji. Pariz me je naučio da se borim i da budem samostalna, najpre zbog sebe, a zatim i zbog svoje ćerke. Srećom, stekla sam prave prijatelje u ovom gradu i to je ono što me održava u njemu. Oblikovao je u meni i taj pariski ‘nevidljivi’ šik. A ipak, Pariz ostaje prestonica lepote, umetnosti i mode, mesto iz kojeg sve polazi i u koje se sve vraća. Francuzi imaju urođenu sposobnost da svemu pristupe s ljubavlju, strašću i umetničkim dodirom. Beograd me je naučio snalaženju i unutrašnjoj borbi. Ne bih rekla da sam odrasla na ulici, ali poznajem i poštujem principe ulične škole. U srednjoj školi, u Petoj beogradskoj gimnaziji, bila sam pankerka – od crne, zelene, crvene i roze kose. A onda sam otkrila muzičku teoriju i elektronski zvuk. Sećam se kako sam posle škole trčala kući da čitam knjigu Lorana Garnijea „Electroshock“. Na marginama sam zapisivala nazive pesama andergraund tehno muzike. Nije bilo „Spotifaja“, sve sam skidala preko „Soulsika“ i tako gradila svoju muzičku biblioteku. I na to sam ponosna. I na beogradski andergraund i avangardni buntovnički pokret koji uvek imam u sebi. „Ja biću biću slobodna“, kao što bi rekli u filmu „Dečko koji obećava“.

STORY: Kako poredite Pariz i Beograd? Vrline i mane. 

V. V.: Beograd ima spontanost koju Pariz nema, svoj šarm i svoju tamu. Pariz, naravno, nosi sopstvenu tamnu stranu, ali u drugačijim nijansama. Ipak, oba grada imaju i svetlost, onu koja dolazi iz stvaralaštva, prijateljstva, ljubavi i malih rituala svakodnevnog života.

Instagram

STORY: Da li vašu ćerku zanima umetnost i da li je nasledila vaš senzibilitet?

V. V.: Odmalena je bila sklona umetnosti, divno je crtala i svirala klavir. Ali, kao perfekcionista, često nije imala dovoljno samopouzdanja, a i mnoge stvari bi joj brzo dosadile, kao i meni. Sada pohađa privatnu kanadsku školu u Parizu, gde profesori zaista otkrivaju i usmeravaju decu prema njihovim interesovanjima. U trećoj je godini gimnazije, u razgovoru sam shvatila sam da je najviše privlače društvene nauke -psihologija i sociologija. Danas je jedan od boljih đaka, i šta god da izabere u budućnosti, nikada je neću osporavati. Znam kako je kada vas autoriteti primoravaju da učite ili radite nešto što ne volite, pod izgovorom da ćete tako imati ‘hleb u rukama’. Zoe je stara duša, rođena s posebnom mudrošću i zrelošću. Svaki dan me uči zahvalnosti i skromnosti. Zahvalna sam Bogu što je imam, ona je moj izvor snage i bezuslovne ljubavi. Moja želja je samo da je zaštitim i da budem zahvalna što je u mom životu – kao dar koji sam dobila.

STORY: Da li je vaša ili njena odluka da ne objavljujete njene slike?

V. V.: Biram da ne delim njene slike na društvenim mrežama. Za mene je to pitanje poštovanja njene privatnosti i zaštite od izloženosti koju internet može da donese. Više volim da taj deo života zadržim privatnim, jer su njena dobrobit i sigurnost ono što mi je najvažnije.