Haris Džinović: Moja Melina je žena od milion dolara

Poznati pevač otkriva zbog čega se u današnje vreme pravi bauk od puberteta, zašto smatra da žena ne treba da bude glavna u kući, da mu nije strano da kuva za decu i pegla svoju garderobu, ali i da je kucanje na vrata supružnikove sobe pitanje kulture

Pevač Haris Džinović (66) svojevremeno je rekao: “Mislim da na zajedničkom životu treba da se radi i da se on gradi. Kuću gradiš, pesmu gradiš, sve gradiš.” On odnos sa suprugom, modnom kreatorkom Melinom (35), koja mu je rodila sina Kana i ćerku Đinu, gradi već petnaest godina, kaže da će, bože zdravlja, zajedno s njom početi da gradi kuću sledeće godine, a pesme koje je dugo gradio, slušamo od 21. decembra. Tog dana pojavio se njegov album, a nedavno je imao i koncert u “Sava centru”. Činjenica da se njegovo ime izgovara s posebnim poštovanjem, donosi mu veliku odgovornost, jer svi očekuju da nove pesme budu na nivou onih koje su odavno postale evergrini. Uvereni da će upravo tako biti, razgovor ne počinjemo pričom o njima, već o muško-ženskim odnosima.

Da li se žene koje poznajete naljute kad pročitaju vaše reči da bi žena trebalo da bude žena i ništa drugo, da može da bude i profesor, sudija, policajac i sve ostalo, ali u prirodi je nemoguće da bude glavna u kući?

– Žena, zaista, mora da bude žena, a ako hoće da bude glavna u kući, rado ću joj prepustiti kapitensku traku, ali pod uslovom da joj pripadnu i svi poslovi koje obavlja kapiten. Tada će videti kako to izgleda i da li to uopšte može. Mislim da muškarcu to po vokaciji pripada. Ako na leđima treba odneti klavir na sedamnaesti sprat, to sigurno neće raditi žena, već muškarac.

Za to već treba nekoliko muškaraca.

– Može i džak cementa, sasvim je svejedno, ali hoću da budem slikovit pa kažem klavir. U svakom slučaju, neće žena podmetnuti leđa, već muškarac. Dakle, bavi se onim što ti pripada, a žensko prokletstvo jeste to što stalno hoće da se takmiče i rade ono što treba da rade muškarci. Eto, smeješ se, sto posto i ti to radiš.

Čini mi se da ste, u samo dve rečenice, dali suštinu svog braka: “Kuriozitet je što kod nas nema zamora materijala i što ljubav iz dana u dan raste. Nas dvoje smo dvadeset četiri sata zajedno i bila bi glupost da nije tako, jer odlično funkcionišemo.”

– Za tako nešto potrebno je vreme. Ni Melina ni ja ne radimo od osam do četiri ili od devet do pet, pa da se ne viđamo po ceo dan, a onda dođemo kući mrtvi umorni, nešto pojedemo i legnemo, a da se praktično i ne vidimo. Oboje imamo umetničke profesije, pa možemo da radimo i u tri sata noću. Nemamo firme u koje moramo otići i u kojima nas čeka gazda ili direktor, već radimo za sebe.

Da li je tačno da na vas ne treba računati pre jedan posle podne?

– Najviše bih voleo da ustajem u devet-deset, ali to je nemoguće, jer sam noćobdija. Gustav Krklec lepo je rekao: “Svoje najbolje dane proveo sam noću”. Verujem da mu to ne bi palo na pamet da nije okusio čari Skadarlije. S vremenom se moj bioritam poremetio, jer ako ste budni u četiri-pet, onda ne možete ustati u devet, a i zašto bih?

Ljudi iz sveta muzike odavno su prestali da se čude što tenis, koji obožavate, igrate i u dva posle ponoći.

– Činio sam to i u pola četiri ujutru, posle koncerata u klubovima. Evo, i sad patim što dajem intervju, a nisam na tenisu.

Da li se nekad poželite čak i nas, novinara?

– Volim da razgovaram s ljudima koji postavljaju konkretna, jasna, koncizna pitanja, a ne trivijalnosti tipa – pitam te tek da bih te nešto pitao.

Uz sport idu i sportski termini, a vi ih upotrebite i kad govorite o porodičnim odnosima. Svojevremeno ste zaključili da se poverenje gradi treninzima i da se igrači moraju uigrati da bi tim funkcionisao.

– Zbog toga sam i rekao kako mora da postoji kapiten. Njegov zadatak je da tim funkcioniše. On je predvodnik! Svuda postoji neko ko vodi. Zamislite situaciju – prvi put dolazite u Pariz, puni ste para, na raspolaganju imate tri-četiri dana, taksista vas je dovezao od aerodroma do Šanzelizea, smestili ste se u hotel. Ne ostaje vam ništa drugo nego da se okrećete oko sebe i ponešto slikate, šetate, svratite u neki restoran. Međutim, vi ne znate ljude u gradu, šta obavezno treba da vidite, kakav je koji restoran… Znači, mora da postoji neko ko zna, a taj neka vodi.

Da li se sećate svog prvog dolaska u Pariz?

– Kako se ne bih sećao, samo što nijedan moj put nije tako izgledao. Uvek je postojao neko ko bi me dočekao, s kim sam se unapred dogovorio gde ćemo. Kada sam došao u Njujork, njih deset mi je organizovalo dan po dan. Zahvaljujući njima, brzo sam naučio i gde treba da idem i gde ne treba, gde treba trošiti pare, a gde to nema smisla.

Gde danas odlazite kad hoćete da trošite pare na “lud provod”?

– Meni su danas ludi provodi sa ženom. Sve druge sam davno iživeo.

To je sigurno jedna od prednosti kad se muškarac ne oženi u dvadesetim, već dve-tri decenije kasnije?

– Jedina prednost rane ženidbe jeste to što čovek rano dobije decu, ali u tom slučaju sa četrdeset pet-pedeset postane deda.

Vaša ćerka Đina ima 13 godina, a sin Kan 11. Da li i sada, kad je pubertet stigao pod vaš krov, mislite da ljudi oko njega bezrazložno prave famu, kao što ste pre tvrdili?

– Moja generacija, ali i oni koji su od mene mlađi petnaest-dvadeset godina, prošli smo kroz pubertet kao ispod neke nastrešnice. Ni pokisli nismo, a danas je od puberteta napravljeno Solomonovo slovo. Bauk prave oni koji od puberteta zarađuju.

Verovatno je teško postići da deca ne budu razmažena, a pritom imati velike materijalne mogućnosti?

– Oni jesu razmaženi na svoj način, ali razmaženost u ružnom smislu reči ne dolazi u obzir. Mnogo toga im je dostupno, ali pod našom kontrolom. Ako Melina za nešto kaže “ne” – ja potvrdim i obrnuto. Ukoliko mislim da treba drugačije, nas dvoje ćemo sami raspraviti, ali u interesu dece naš stav je, pred njima, uvek jedinstven. Kod nas, u kući, nikad se nije desilo da neko nekome doda čašu vode, a da ne čuje – hvala. Nikada nisam ušao u dečju sobu, a da prethodno nisam pokucao na vrata. Isto čini Melina kad ulazi u moju sobu ili ja u njenu. Nisu to pravila koja sam postavio ja ili ona, već je jednostavno tako krenulo.

Pretpostavljam da je za to “tako je krenulo” neophodno da se ljudi pronađu.

– Nas dvoje imamo stotine pogleda, kojima jedno drugome kažemo ono što drugi ne bi mogli ni u hiljadama ispisanih stranica. Sigurno je da na samom početku nije moglo da bude baš tako. Nešto se moralo i govoriti, ali suština je u tome da smo nas dvoje bili i ostali dve veoma kompatibilne osobe.

Možda je baš ta velika razlika u godinama jedan od pluseva vašeg braka. Mnogi muškarci, kada uđu u pedesete, mnogo mlađu partnerku doživljavaju kao statusni simbol, a s postojećom suprugom ne znaju šta će. Vi ste odmah našli mladu ženu, pa nemate takve probleme.

– Preskočio sam “boginje” koje se javljaju u srednjim godinama. Okružen sam i prijateljima i saradnicima koji su od mene mlađi petnaest-dvadeset godina, a funkcionišemo kao da smo vršnjaci. Znam mnogo onih koji su znatno mlađi od mene, a neuporedivo su “ozbiljniji”. To su oni klasični porodični ljudi, nedodirljivi. Nisu život shvatili kako treba. Treba ga, pomalo, posmatrati kao zezanje. On jeste velika odgovornost, ali nije baš preoziljna stvar.

Često vam upućuju komplimente za odličnu kondiciju. Da li tada pomislite “svaka mi čast” ili “šta je ovim ljudima, pa 65 godina nisu razlog za usporavanje”?

– Ovo jesu ozbiljne godine, ali budući da oduvek živim kao roker, nemam osećaj koliko ih je, niti me zanima. Važno mi je da imam energiju koja je, pre svega, potrebna da bih normalno funkcionisao, a zatim i da bih mogao da uradim sve što treba. Da kucnem u drvo, imam je.

S kakvim željama ulazite u sledeću godinu?

– Jedina želja mi je da naša porodica bude živa, zdrava i da ovako nastavimo. Ništa drugo nam ne treba. Ako vam i Melina ne da isti odgovor na ovo pitanje, baciću se s balkona.

Čim završimo intervju, idete na događaj gde vas očekuje mnogo mojih kolega. Dok smo pričali, Melina je vodila računa o svakom detalju, počevši od toga kome treba javiti kada ćete doći do cipela koje ćete obuti. Da li je uvek tako?

– Melina je žena od milion dolara! Klint Istvud nije trebalo da za tu ulogu uzme Hilari Svonk, već da snimi jedan Melinin radni dan i Oskar bi bio njegov.

Da li ste i vi u toj meri angažovani kad ona nešto treba da uradi ili Melina uvek brine i o vama i o sebi?

– Priskočim onoliko koliko znam i mogu, a mogu dosta. Ako Melina kaže kako deci treba da se spremi ručak – ja ga spremim.

Poznato je da volite da kuvate.

– Tačno je da volim, ali možda mi se tog dana ne kuva. Melina kaže jednom detetu treba kupiti jaknu, drugom cipele – ja sedam u kola, deca sa mnom i idemo da tražimo to što im treba. Peglam svoje košulje, svoje pantalone…

Sigurna sam da je mnogo onih koji su ubeđeni da pevači, poput vas, ne dodiruju peglu i “slične uređaje”, već da to uvek radi neko drugi.

– Imamo mi dve angažovane devojke koje se smenjuju, ali one ne rade ono što nas dvoje radimo. Kad idem na put, sam se pakujem ili to čini Melina, i obrnuto. Ja slažem svoje stvari, Melina svoje.