Dok promoviše novi album “Zar je važno da l` se peva ili pjeva” i obeležava tri i po decenije karijere, muzička zvezda govori kako teku pripreme za venčanje njenog posinka Filipa i tvrdi da podržava sina u nameri da sazna ko ga je kidnapovao iako nije spremna da ponovo prolazi kroz tu bolnu etapu svog života
U vreme kada se reč zvezda olako stavlja ispred mnogih imena, Lepa Brena (57) jedna je od retkih pevačica koje s ponosom mogu da nose tu titulu, jer ju je odavno zaslužila i, što je još važnije, nijednog trenutka to nije dovedeno u pitanje. Uspevala je da uradi ono što niko pre nje nije, da postigne ono što su drugi samo priželjkivali. Danas, posle tolikih uspešnih godina na estradi, ali i u biznisu, radi takvim tempom da čovek ne može da se ne zapita da li bar ponekad pomisli – mesec dana ću se samo odmarati, imam i ja dušu. Čim joj to pomenete, kao da ne želi da pohvale prima sama, odmah deo zasluga dodeli suprugu Bobi i sinovima.
– U čitavoj mojoj priči učestvuju svi moji ukućani, ali me Boba najviše pazi, neguje i skreće mi pažnju kad radim previše i da mi treba odmor. On uvek ima ideju gde bih mogla da odem da se malo odmorim i relaksiram. Nekad mi je sasvim dovoljno razumevanje mojih ukućana. Kad se vratim sa snimanja, nastupa, posle svih šminkanja, friziranja, spotova i intervjua, prija mi ta njihova pažnja, topao dom, lagani obrok s njima, pićence, masažica i taj osećaj da znate da vas razumeju, a da vi morate da završite to što ste sami sebi zadali. Razumevanje je, uostalom, najlepša stvar koja može da postoji među partnerima.
Kada se vratite s puta, da li "zvocate“ muškom delu porodice koji je znatno brojniji zbog svega što nisu ili jesu uradili dok ste bili odsutni?
– Činjenica je da čitavom muškom delu populacije smeta kada žene zvocaju, ali pošto sam ja jedina žena u kući, imam to pravo. Znam da sam u pravu i oni mi to priznaju, samo što ne vole da čuju. Međutim, nije rešenje slušati jedino ono što prija našim ušima. Potrebno je u svojoj blizini imati ljude, u porodici ili poslu, koji će realno sagledati situaciju i govoriti i o tim “zvocavim” stvarima. One koji će biti spremni da izgovore i ono što nije baš ugodno. Mi smo to naučili. Moja dužnost, kao mame i supruge, jeste da budem vrlo realna.
Ovih dana portali su bili puni vesti o Filipovoj veridbi. Da li je tačno da ste već počeli s planiranjem svadbe?
– Svi smo tu lepu vest doživeli veoma emotivno. Kada su nam je saopštili, plakali smo i Boba, i ja, i Zorica. Iako smo uvek bili spemni na sve što život donosi, od radosti koja prati takve novosti poteku suze, jer pomislite: “Eto, došao je i taj dan”. Naravno, pomoći ćemo im koliko god bude trebalo, ali mislim da će se organizacijom najviše baviti tata Boba i mladoženja Filip. Ništa nije lepše nego kad se venčavate s nekim koga mnogo volite, pa sam zato toliko i srećna što naša deca iskreno biraju svoju ljubav. Ne znam kakav je osećaj kada se udajete ili ženite iz nekih drugih razloga. Kad dođemo do ovih tema, uvek smo mi, žene, posebno slabe i emotivne. Evo, i sada, dok ovo pričam, stoji mi neka “knedla” u grlu. Nastojaću da pre njihovih svadbi i venčanja, tih knedli i puštenih suza bude što više, jer želim da taj dan i trenutak dočekam s velikom srećom. Hoću da se tada radujem, jer naša deca okreću novu stranicu svojih života.
Kad se spema svadba, ljudi se obično “vrate” u vreme kad su oni bili u toj ulozi. Kad pomislite na vaše i Bobino venčanje, čega se prvo setite?
– Uvek se raznežim, jer sam svesna naše ljubavi, a pamtim i da je Boba uspeo da sam iznese kompletnu organizaciju i to tako da su i najmanji detalji bili savršeni. Iz Španije je uvezao “mateus” vino koje sam ja volela, egzotično voće stiglo je iz toplijih krajeva, šampanjac je bio poručen za sve naše goste, koji su dolazili iz Australije, Amerike, Kanade. Bilo je to okupljanje njegovih i mojih prijatelja iz celog sveta, kao i članova naših porodica. Sve je bilo lepo i normalno. Jedino nije bilo normalno to što se baš u to vreme raspadala naša domovina.
Da li se ispostavilo da je brak teži ili lakši "posao“ nego što ste zamišljali?
– Brak je nenapisana knjiga. Kada u njega ulazite iz velike ljubavi, verujete da on može da opstane, ali u isto vreme morate da budete dovoljno zreli da biste imali u vidu da život pravi mnoga iznenađenja i preokrete. Ne postoji formula za opstanak braka, već svaki par mora da pronađe svoj modus. Da bi cela ta priča opstala, nužno je da postoje podrška, ljubav, razumevanje, neka vrsta tolerancije. Brak nije veza dvoje ljude koji gube komunikaciju sa svojim dosadašnjim životom, već je veza muškarca i žene koji prave zajedničku priču u kojoj će uživati, ali će im način na koji će funkcionisati dopustiti da zadovoljavaju svoje potrebe, s kojima su krenuli u zajednicu. Uvek mi se dopadao opis moje mame, koja je govorila da je brak priča u kojoj odozgo ide med, koji je najslađi, a posle toga kreće red raznih ukusa.
Filip je deo vašeg života takoreći od kada i Boba. Koliko vam je trebalo vremena da razvijete blizak odnos, o kome se piše s mnogo poštovanja?
– Svaki odnos se gradi. Ako u njega unesete malo više ljubavi, pogotovo kad je reč o deci, jer njima posebno treba ljubavi i poverenja, onda je taj odnos iz godine u godinu sve čvršći. Poznato je da decu ne možete da prevarite. Filip je tada bio prilično mali, imao je sedam-osam godina, rastao je zajedno s Viktorom i Stefanom. Decu posmatram kao cvet ili mlado drvo koje je tek posađeno, pa su mu potrebna dva-tri stubića, koji će stajati oko njega i pridržavati ga kada duva jak vetar. Slikovito rečeno, kao što ga sneg ili kiša zalivaju, tako ga ti stubići čuvaju od snažnih iskušenja koja bi mogla da ga iščupaju iz korena. Kasnije, kada to stablo postane čvrsto, stubići mu više nisu potrebni, ali u stablu ostaju utkana sva ljubav, sve poverenje i sve što je naučeno tokom odrastanja.
Uvek ste isticali da Filipa nikada niste odvajali od Stefana i Viktora. Pretpostavljam da to znači da ste ga i kritikovali ili mu nekad "podviknuli“?
– Sasvim je normalno da deci ukažete na grešku kada je naprave, ali ton ne mora da bude previsok. Sve to može da se kaže mnogo drugačije, bez agresivnosti. Toplinom i ljubavlju, zaista, sve može da se reši.
Nekoliko puta je objavljivano, u kontekstu "i to je moguće“, da ste u veoma dobrim odnosima sa Filipovom majkom Zoricom. Kako ste uspeli da sve te relacije tako lepo organizujete?
– Grozim se loših porodičnih odnosa. Ljudi ne moraju da se vole i preterano druže, ali treba da imaju normalan i civilizovan odnos. Na početku našeg braka svi smo zaključili da ne postoji razlog za bilo kakav animozitet i dogovorili se da ćemo komunicirati i da ćemo zbog Filipa napraviti ljudski odnos. Svi smo se potrudili i u tome uspeli.
Vaš sin Stefan najavio je snimanje dokumentarnog filma o njegovoj otmici, da li vas je iznenadila ta njegova želja?
– Kao i on, i mi smo preživeli užasnu životnu priču, koju nismo zaslužili. Nepravda je ono što čoveka boli celog života. Mislim da Boba i ja zaslužujemo da se ta priča razotkrije, da saznamo ko je to uradio i da ti ljudi budu kažnjeni. Nijedan slučaj otmice ne može da zastari. Pošteni ljudi treba da dobiju odgovor šta se tada desilo. Stefan je preživeo pakao kidnapovanja, a bio je otet od četvrtka uveče u sedam do utorka uveče u deset sati. Samo on zna šta je u njegovoj glavi i duši. Ako bude želeo da to izbaci iz sebe, sada kada je odrastao i zreo, mi ćemo kao roditelji biti uz njega. Sigurno je da ćemo mu, bez obzira na to o čemu je reč, uvek pružati podršku.
Da li vam je jasno zašto želi da se vrati na taj, za sve vas, veoma bolan događaj?
– Iskreno, još nismo imali sastanak o toj temi pošto je ona u našoj porodici vrlo specifična i izbegava se. U ovom periodu svi imamo toliko obaveza da kući dolazimo kasno. Nije nam lako da započnemo razgovor o tome, pa još uvek nemam odgovor na to pitanje.
Snimanje takvog filma podrazumeva oživljavanje uspomena do detalja. Da li ste spremni na to?
– Uopšte nisam spremna. Čim se vraćate mentalno, vraćate se i duševno. Ne možete da o nečemu razmišljate, a da to ne ostavi traga na vašoj duši i emocijama. Bar se ja uvek tako osećam. Sada sam preokupirana albumom, njegovom prezentacijom, koncertima, turnejom… Boba je zauzet oko nečeg desetog, tako da u ovom trenutku ne vidim mogućnost za nešto konkretnije po tom pitanju. No, odrasli smo ljudi, navikli smo da se suočavamo i s dobrim i s lošim stvarima, koje kao roditelji ne možemo da izbegnemo, ali da se ovaj intervju ne bi pretvorio u priču o otmici, volela bih da ovaj slučaj za sada ostavimo ad akta.
Jednom prilikom ste rekli: “Boba je bio mnogo tolerantniji, oni su momci, on ih je verovatno mnogo bolje razumeo, a ja sam ta koja previše drži ručnu.”
– Za porodicu je velika stvar kada postoji ozbiljan i odgovoran otac, koji sve razume i ume da se uhvati ukoštac s dečjim odrastanjem. Zahvalna sam mu što je preuzeo na sebe mnogo stvari, koje su njihovo odrastanje i vaspitanje učinile lakšim. Učio ih je nečemu što ja ne bih znala. Oduvek smo porodično bili složni i svako je radio ono što je najbolje umeo. Kao majka, ja sam činila ono što je i moja majka – volela sam ih, negovala, govorila uvek i previše ono što se može čuti od svake mame. Očigledno je to klasična priča šta treba da rade tata i mama u kući.
Jednom prilikom izjavili ste da mrzite histerične, glupe i ljubomorne scene i da su one zabranjene u vašoj kući. Poštuju li svi to pravilo?
– Smatram da je ljubomora sistem koji postoji ukoliko ne volite ili ne poštujete dovoljno drugog ili ako nešto proveravate. Za mene je ljumobomora psihopatološko stanje, koje treba lečiti i koje ne bih mogla da podnesem u oba slučaja – bilo da ja pravim scene ili da ih neko priređuje meni. U ovim godinama sve to mi je mnogo smešno i daleko. Kada bih slušala da se tako nešto negde događa, okretao mi se stomak. Ne znam da li je tako zato što sam Vaga u horoskopu, pa kod mene sve mora da bude u divnoj ravnoteži, ali znam da harmonija daje snagu i mir, koji su neophodni da bi se izdržale životne turbulencije. Internim “zakonom” u našoj kući zabranjeno je i durenje, ćutanje, nerazgovaranje.
Da li su se periodi kada su mediji pisali da imate bračne krize poklapali s onima kada ste vi i Boba imali nesuglasice?
– Mislim da žuta štampa ima preteranu slobodu i da se piše o stvarima koje su toliko odvratne da normalnom čoveku ne mogu da padnu na pamet. Sećam se da su mediji, u vreme kada sam počela da radim, čim bih u ruke uzela ili zagrlila neko dete, pisali da sam tajno rodila. Jedino mi nije jasno kada sam mogla da budem u drugom stanju kada sam 12 meseci bila na turneji. To je bilo aktuelno između 1980. i 1990. godine. Nekako, ipak, shvatite i prihvatite da je to sastavni deo života, da mediji ne mogu da o vama pišu samo lepo, da je reč o želji za eksplicitnim pričama, koja ne jenjava, a da su danas rijalitiji ogoleli ono što je nemoralno i neljudski. Nijedna naša bračna kriza nije se poklopila s pričom u medijima, već je umela da nas, na primer, zatekne u Londonu, na Dejvis kupu. U toku meča javili bi nam da se razvodimo. Posle raspada zemlje, ratova i Stefanove otmice takve stvari, zaista, ne mogu da me potresu.
Verujete li da li će Filip usrećiti Aleksandru, a Stefan i Viktor neke druge devojke ako budu muževi kao što je Boba vama?
– Iskreno se nadam da će naša deca pronaći prave partnere za svoj život, zato što su imali veoma dobar primer u kući i to što su gledali i slušali nose kao model ponašanja. Niko nikome ništa ne može da garantuje, pa će oni za svoju sreću morati da se potrude. Filip i Aleksandra na tom planu ozbiljno rade, a svi mi smo veoma srećni zbog toga.
Ne smemo razgovor privesti kraju, a da ne pomenemo spot “Kao nova” koji je, kada je o vašem izgledu reč, doneo veliku promenu. Da li se sebi dopadate sa crvenom kosom?
– Nije mi se naročito svidela prva ideja, koja se čula tokom dogovora sa stilistom Stefanom Orlićem i šminkerom i frizerom Srđanom Petkovićem. Mislila sam da ćemo uzeti periku, staviti je na glavu i kraj. Iako sam tokom tridesetpetogodišnje karijere imala mnogo transformacija, na kraju sam bila iznenađena. Kosa mi je, tokom svih tih godina, bila i plava kao mastilo i kao patlidžan, i smeđa, i crna, i bordo. Ova nijansa crvenog vina nije bila samo božanstvena već sam se osećala drugačije. Osećala sam se seksi. Zanimljivo je kada sebe znate ceo život, pa otkrijete jedan slatki, novi deo sebe. Ne znam da li je to još neko video.
