Kada s modnom kreatorkom Vericom Rakočević (69) provedete sat ili dva, osnovni utisak je – ako se u tim godinama tako izgleda, onda godine baš i nisu toliki bauk, kao što nas ubeđuje antiejdžing industrija. Sledeća konstatacija je da se sa ovakvom energijom, zaista, može sve. Zahvaljujući takvom izgledu i toj energiji, dizajnerka je mogla sebi da "priušti" trideset pet godina mlađeg muža. Njih dvoje su 19. septembra proslavili četiri godine braka, a kada je upitate misli li da je u septembru 2013, kad se spremala za venčanje, bila hrabra, reći će vam:
– Kad ne sabirate i ne oduzimate već vas vode emocije, hrabrost vam nije potrebna. Uvek sam, po mišljenju nekih ljudi, donosila ishitrene odluke. Oni bi tako okarakterisali i ovaj brak, ali ja ni slučajno nemam takav utisak. Ispostavilo se da je meni ta `ishitrena` odluka – nagrada. Nažalost, kasno postajemo svesni mnogih stvari. Kad mi je majka govorila `da su mi one godine, a ova pamet`, smejala sam se. Doduše, ovu pamet imala sam i u dvadesetim, ali iskustvo i Veljko doprineli su tome da shvatim kako je život prolazna avantura. Zaista traje jedan tren. Ko ume da se u njemu snađe, ko svoj život čvrsto drži u svojim rukama, ko živi samo svoj život, ne baveći se tuđim – tu avanturu provede u veselju.
Priča o brzini podseća nas na vreme kada ste, tokom samo nekoliko dana, prestali da Veljka posmatrate kao "suviše mladog da bi mogao da vas zainteresuje kao muškarac"?
– Brojčana razlika u godinama i činjenica da je mlađi od mog najmlađeg deteta, nije me dovodila u poziciju da o njemu razmišljam kao o muškarcu, ali ne kaže se badava: `Godine su samo broj`. Kad nekoga suštinski upoznate, kad spoznate njegov karakter, dušu, širinu – sve postaje drugačije. Pre svega Veljko, kao kompozitor klasične muzike, na drugačiji način doživljava sve što se dešava. Sledi bogat spektar njegovih interesovanja, a najvažnije je što ima roditelje koji su ga odgajali uz saznanje da je lična sloboda nešto najvrednije, te da ni zbog čega ne treba da je ograničavate predrasudama, formama, pravilima. U mom dugom životu nikada nisam srela ni muškarca od, recimo, šezdeset godina s takvim načinom razmišljanja i, po mojim kriterijumima, toliko ispravnim stavovima po pitanju odnosa muškarac–žena. Sve to učinilo je da preko noći ispred sebe ne vidim `dete`, već zrelog muškarca. Uzgred, neki tridesetogodišnjaci postali su državnici, ali kod nas se tretiraju kao deca jer mnogi do četrdesete žive s mamom, a okolo izigravaju frajere.
Sigurno znate da nije malo onih koji su se pitali „kako vašu vezu doživljavaju Veljkovi roditelji“.
– Mislite ono `jadna njegova majka`? Ona poznata, klasična priča o `snaji koja dolazi u kuću, pa se ona i svekrva mrze` u našem slučaju pada u vodu. Veljkova majka mlađa je od mene, kao i svekar, a na tu temu često se šalimo. Veljkov tata, kad smo kod njih u poseti, pa ga pozove prijatelj telefonom, kaže: `Ne mogu dugo da pričam, ovde su nam deca`. Šta da kažem, osim: „Nemoj, Laki, majke ti“, ali on tvrdi da nas tako doživljava. Moja svekrva je neverovatno inteligentna žena i božanstvena osoba. Njoj je odmah bilo jasno šta će se desiti... Kad su se pojavile naše prve slike u novinama, otišla je na posao, a radila je u SUP-u, stavila ih na sto i rekla: `Ajde, da više ne bude komentara, ovo je moja snaja`. Kad rastete uz takve roditelje, ne možete da budete drugačiji nego što je Veljko. Velika je umetnost doći dotle da svom jedinom detetu kažete: `To je tvoj izbor, tvoja sreća, a tvoja sreća i naša je sreća. Možda bismo mi želeli da je drugačije, ali tvoje želje postaju naše želje u trenutku kad vidimo da si zadovoljan`. Sve druge priče postaju banalne, a u krajnjoj liniji – banalne priče su za banalne ljude.
Oni koji vas znaju rekli bi da ste se vi upravo tako postavljali prema svojoj deci?
– Prema Eleni bila sam malo stroža, jer nisam mogla da živim od onih koji su joj pod prozorima pevali i svirali zbog toga što je onako fatalna. Rano se udala, ali sam Mileni i Mići, čim su napunili osamnaest godina, iznajmila stanove. To nisam uradila da bih sebi obezbedila slobodu, već da bi je oni osetili. Želela sam da u trenutku kad postaju punoletni, shvate odgovornost koju su upravo stekli. Istina je da su moja deca naučena da je ljubav jedina bitna stavka u životu. Kad se to zna, jasno je da su kuloarske priče `ovaj ili onaj je bio protiv` smešne. Jednostavno, ljudima je teško da shvate da postoji širina u načinu življenja i pogled koji se kosi sa 90 odsto tradicionalnih shvatanja kako treba živeti.
Veljko ovog trenutka odudara od tradicionalnog shvatanja kako muškarac treba da izgleda. Šta ste mu rekli kad se pojavio s kosom obojenom u plavo?
– Ako je imao slobodu da oženi 35 godina stariju ženu, ko bi mogao da mu uskrati slobodu da se ofarba u zeleno, plavo, ljubičasto?
Da li godišnjica braka s Veljkom, koja je 19. septembra, ima veze s tim što su vaše revije u tom mesecu postale tradicionalne? Prošla je bila 17, pretprošla 19, a sledeća 16. septembra.
– Tako se poklopilo... Mi još uvek nismo stavili slike s venčanja u ram, jer ni on ni ja ne pridajemo značaj formi. Živimo život kakav bih od srca poželela svakoj ženi, kojoj nije bitno da joj muž bude milijarder.
Supruga predsednika Francuske, čija priča – kad je reč o razlici u godinama – liči na vašu, rekla je: "Ujutru doručkujemo zajedno, ja sa svojim borama, a on sa svojom svežinom". Šta ste sve uradili pa je broj vaših bora sveden na minimalan?
– Koliko god sam pre Veljka nastojala, što je možda nonsens, da se što više negujem i vežbam, toliko sam sada oslobođena tog pritiska. Priznajem, svakom biću teško pada starenje. Onaj ko kaže `radujem se svakoj svojoj bori` ozbiljno laže, jer svaka nova bora korak je bliže kraju, a on nikoga ne raduje. Jednom prilikom, Veljko i ja sedeli smo s mojom prijateljicom, koja mi je pred njim rekla: `Kako si mogla da nađeš tako mladog muža, pogledaj kakva je njegova koža, vidi kako je mlad`. Veljko je prezrivo pogledao i rekao: `Mila moja, ako vam je jedini kvalitet zategnuta koža, nikada nećete znati šta je život`. No, kad je razlika u godinama tolika, postoji jedan veliki hendikep i ogromna tuga. Ako Bog kaže da ide po redu, suočeni ste s manjkom vremena koje ćete provesti s nekim koga mnogo volite. Bez obzira na to koliko ste `u snazi`, po nekoj logici, mnogo ranije morate da `otputujete na neku drugu planetu`.
Nedavno je fotografija na kojoj ste u kupaćem kostimu izazvala mnogo komentara.
– Pitanje je kako neko ko ima šezdeset devet godina sme da izgleda fenomenalno? Eto, može mi se! Biću u bikiniju i kad ne bude tako, jer ga ne nosim da bih pokazala svoje telo, već da se slobodno krećem i sunčam. Najtužnije je što su najružnije reagovale upravo žene... Pa, zar to nije utaban put za sve, zar nije poruka da sa svojim životom možeš da radiš šta hoćeš? Zar vam moja hrabrost nije podstrek?
Zanimljiva je vaša definicija starosti, po kojoj je čovek zašao u nju kad počne da sporo priča, sporo razmišlja, sporo hoda i da ga sve mrzi.
– Treba da budem beskrajno zahvalna genetici, jer nemam kožu žene od skoro sedamdeset godina, a ona je najbitnija. Sve na sebi možete da operište, ali kožu ne možete. Najzadovoljnija sam svojom energijom, jer zahvaljujući njoj, nekim danima, mogu da radim i dvadeset sati. Osećam da još toliko mogu da stvorim… Na kraju krajeva, imala sam šezdeset godina kada sam počela da uređujem L’Oficiel, a to je polje na kom dotle nisam bila. Muškarci, zbog toga što mogu da decu prave do kraja života, misle da mogu i sve drugo, a žene same sebi postavljaju ograničenja. Nedavno sam čitala o devedesetogodišnjim bliznakinjama koje su tražile zelenu kartu. Ako mogu da u teretani provedem sat vremena i da se ne umorim, ako mogu da trčim pet kilometara, ako brzo razmišljam, ako za tri meseca napravim kolekciju koja me zadovoljava – nemam nikakav problem s godinama. Jedino što je u toj priči bitno jeste – zdravlje.
Oni koji vas dobro poznaju zakleli bi se da biste sve ovo govorili i da imate muža koji nema trideset pet, već šezdesest pet godina?
– Prvo, nikad ne bih imala muža koji ima šezdeset pet godina! Takav muškarac, ako nema ženu i ukoliko oseti slobodu, hoće da bude još mlađi, pa traži mnogo mlađu ženu od sebe. Niti bih ja bila njegov izbor, niti on moj. Nekada, kad se posvađam s Veljkom, pomislim kako bi mi bilo da kraj sebe imam nekog ko mi je generacijski blizak, pa da dođe kući i, umoran od posla, počne da čita novine ili od briga ne zna gde mu je glava. To je `slika` ako još uvek radi, jer ne daj bože da je u penziji. Stvarno ne znam šta bih radila s takvim čovekom.
Teško je zamisliti vas kao penzionerku.
– Pre nekoliko dana, jedna novinarka stidljivo me je pitala da li može da sa mnom uradi intervju o trećem dobu. Rekla sam: `Pobogu, pa ja živim treće doba, sigurno nije prvo`. Jedno od pitanja bilo je – kako se osećate kao penzionerka? To nikada neću biti, osim možda kad me spale, pa pepeo raspu po mom dvorištu. Taj prah će biti u penziji. Mislim, što ne znači da sam u pravu, da čovek kad prestane da radi – prestane i da živi. Svoj izbor sam napravila, doduše nesvesno i bez plana, ali mi savršeno odgovara što moj muž u pola noći kaže: `Ajde da se malo provozamo motorom`. Tada skinem spavaćicu, obučem šorts ili trenerku, sedamo na motor i vozimo se. Verujem da sam dobila bingo na životnoj lutriji.
