Story Café

Dragana i Nebojša Grnčarski otvaraju vrata svog stana kod Botaničke bašte: Mi smo starinska porodica (foto)

Dragana i Nebojša Grnčarski otvaraju vrata svog stana kod Botaničke bašte: Mi smo starinska porodica (foto)

Nekadašnji manekeni a danas vlasnici agencije Dragana i Nebojša Grnčarski otvorili su nam vrata svog stana kod Botaničke bašte u kom se smenjuju nestašluci njihovo troje mališana i ljubimca Nestora, ali i neizbežno priča o modi, koja je sastavni deo njihovog života

U domu Dragane i Nebojše Grnčarskog našli smo se desetak dana pred “Kids&Teen Fashion Selection”, prvu modnu manifestaciju namenjenu isključivo deci i tinejdžerima. Budući da je modna agencija “Select” porodična firma, kad se uđe u sam finiš priprema nekog projekta u domu Grnčarskih vlada vanredna atmosfera. Dragana kaže da je kod njih i inače gužva i da, ma koliko se trudili da budu dobro organizovani, to nije nimalo lako s troje dece. Najstariji Viktor ide u osmi razred, Olga u treći, a Ignjat u prvi. Nebojša, koji je vlasnik firme, i njegova supruga, art direktorka "Selecta", šale se da treba pomenuti i psa, ali da su oni navikli da funkcionišu u takvim uslovima.

Da li u pokušaje organizovanja spada i striktno deljenje obaveza?

Dragana: Ne, ali se zna da Nebojša vodi decu u školu. Doduše, sada je lakše jer Viktor ide sam, a i Olga je počela. Samo još Ignjata treba voditi u školu, na hokej i na engleski.

Da li kućni red, kad su deca u pitanju, popusti kad nastupi “poslovna sezona”?

Dragana: Izgubi se kontrola, nažalost, jer je gužva velika. Kad vide da mogu, klinci odmah “uhvate krivinu”.

Kad naiđe takav period, da li pomislite: “Šta bismo tek da smo usvojili dete, kao što smo svojevremeno hteli”?

Dragana: “Usvojili” smo psa Nestora. Pre nekoliko dana, kad nas je jedan prijatelj video s njim, pitao nas je: “Zar vam nije bilo dovoljno troje dece?”

Svojevremeno ste rekli da je Ignjat najrazmaženiji?

Dragana: Ostao je takav, a spletom okolnosti našao se u zgodnoj situaciji. Zbog te stalne gužve često kažemo: “Ma, pusti ga, mali je”, a on to i te kako koristi. Viktor se i dalje ponaša kao da je jedinac. Budući da je četiri godine bio sam, u svoj način razmišljanja usadio je to da je sve usmereno ka njemu. Olga je u najgoroj poziciji, jer je srednje dete, ali je zato najsamostalnija, a i najbolji je đak u razredu.

Kako se međusobno slažu? Sećam se da je Viktor, u vreme kad je trebalo da se rodi Ignjat, rekao – zar nam Ogla nije bila dovoljna?

Dragana: Posle mesec dana od njenog dolaska iz porodilišta pitao je: “Da li sada možemo da vratimo Olgu”? Olga i Ignjat odlično funkcionišu. Viktor misli da je odrastao i da sve zna, pa pokušava da njih dvoje vaspitava, što obično nije baš najbolje rešenje, a uz to stalno zavodi red po kući.

Nebojša: Viktor je na mene. Sve ga interesuje, mnogo zna o politici, kulturološkim tendencijama u srpskom društvu, sociologiji, filmovima, pozorišnim predstavama i muzici, ali na udžbenike malo manje obraća pažnju. Ta situacija me podseća na reči Duška Radovića: “Tucite dete kad vidite da počinje da liči na vas”.

Dragana: On je idealan za neki menadžment, dok je Olga na mene.

Pretpostavljam da su sve troje radili revije na “Kids&teen Fashion Selection”.

Dragana: Viktora to već manje zanima, ali Olga i Ignjat baš vole.

Nebojša: Modeling je sastavni deo njihovog života, mada bih voleo da razmišljaju o nečem perspektivnijem i visokobudžetnijem. Međutim, što su stariji, sve više ih privlači ova priča.

Budući da smo došli u vaš dom, red je da i njemu posvetimo pažnju. Koliko ste dugo u ovom stanu?

Dragana: Već jedanaest godina.

Nebojša: Mi smo “vintidž” porodica. Po ocu sam Vojvođanin, a Lale više vole prošla vremena nego sadašnja, dok o budućim i da ne govorimo. Ovaj deo između Bajlonijeve pijace i Botaničke bašte mi se jako dopao, upravo zbog tog starinskog duha. Jedino se nadam da će se zaustaviti zidanje i doziđivanje, koje je uzelo maha.

Dragana: Iako smo u centru grada, nismo u gužvi, a do svega što nam je bitno stižemo pešice. Čini mi se da bi preseljenje u drugi kraj u potpunosti poremetilo ceo koncept našeg života, tako da o tome i ne razmišljamo.

Nebojša Grnčarski otvara vrata porodične kuće u Uljmi i otkriva: Dragana i ja smo želeli da usvojimo dete

Da li često menjate nameštaj ili pomerate postojeći?

Dragana: S vremena na vreme se “pretumbamo”, ali sve smo sredili onako kako nam odgovara.

Nebojša: Ovo je salonski stan, a oni imaju mnogo vrata, koja vam ne dozvoljavaju da pravite neke velike promene. Volimo ne samo to što smo u starom delu grada već što i ovaj stan ima taj klasični duh, koji tako dobro ide uz našu “vintidž” priču. Izleda da sam počeo da starim, pa stalno smišljam neke svoje “poslovice”, a najnovija je: “Tradicija je jedno od retkih pravih oružja protiv gluposti savremenog života”. Tradicionalni stan ima dušu i koncept koji nam odgovara.

Kad već pominjete svoje godine, ima smisla pitati vas da li se u vašem načinu razmišljanja nešto bitno promenilo posle pedesetog rođendana?

Nebojša: Toni Parsons ima fantastičnu rečenicu: “Čovek do pedesete godine gleda unapred, a posle unazad i traži svoje mesto u ovom ludom svetu, koji ni sam ne zna gde je krenuo”. Ni kad bih mogao, ne bih se vratio u ranu mladost. Smatram da sam u relativno punoj snazi, u svakom pogledu, a još uvek imam infantilnu notu. Dragana se neretko iznenadi kad usred gužve kupim karte za koncert Brajana Ferija, pozorišnu premijeru, otkrijem novi restoran. Još uvek se čudim kad neki moj prijatelj kaže da mu se nigde ne ide. I ja često imam negativan pogled i na vreme, i na društvo, ali ne dozvoljavam da mi on poremeti uživanje u mnogim sadržajima.

Dragana: Uz sve to, ima i malu decu, pa mora da drži tempo.

Da li vam je crvena omiljena boja, budući da je veoma zastupljena u stanu?

Nebojša: Iako smo sportski gledano “crno-beli”, crvenu volimo jer daje energiju.

Dragana: Oboje volimo boje. Nismo od onih koji bi mogli da žive u belo-sivo-crnom stanu.

Nebojša: Iritiraju me svedeni, beli enterijeri. Mislim da su divni za slikanje, ali ne mogu da zamislim da tu neko vodi “ušuškan” život. Nekad dođeš kući u poluprljavim farmerkama, sedneš na fotelju, a da je bela ko bi to stalno prao, uz troje dece? Dovoljno je što imamo belo kuče.

Da li je predrasuda da muškarci više prave nered po kući?

Nebojša: Viktor i ja ekstremno smo neuredni.

Dragana: Njih dvojica stalno “seju” stvari. Stepen lenjosti ide dotle da kad nešto uzmu uz fioke, ona ostaje otvorena, dok se neko drugi ne seti da je zatvori. Srećom, tu je Olga, pa mi neko pomaže.

Nebojša: Divno je što smo i Dragana i ja rasli u patrijarhalnim porodicama, gde je žena stožer kuće, a muškarac “izlazi i donosi neki novac”. Moji poslovi uglavnom se svode na to da decu odvodim i dovodim iz škole i s raznih aktivnosti, a vikendom idem na pijacu. Otići na pijacu i popričati sa čovekom od kog kupuješ sir ili krompir – stvar je mentalne higijene. Uvek se ljutim kad Dragana nešto kupi u megamarketu, jer em što nije istog kvaliteta, em što volim da gajim pijacu kao koncept. Vidim da i u Zapadnoj Evropi pijace nisu nestale, što mi je veoma drago. Kada su Caneta iz “Partibrejkersa” pitali zašto se odselio u Zrenjanin, kad Beograd pruža tolike mogućnosti, odgovorio je: “Prija mi da znam kad komšinica Dara otvara kiosk, a Mile čisti ulicu”. Mi u čarima tih malih mesta uživamo tokom leta, u Uljmi, gde imamo kuću.

Kad čovek pogleda Draganinu figuru, rekao bi da ne zna ni gde je kuhinja?

Nebojša: Ona je izvanredno talentovana za kuvanje. To kažem, jer mislim da je za kulinarstvo zaista potreban talenat. Jedino nam je žao što je opterećena i poslom i brigom o deci, pa ne stiže da se time više bavi. Retka su jela, uključujući i ona koja prvi put pravi, a da nisu odlična. Fenomenalna je i kad sprema internacionalne specijalitete, a kad se poslovno rastereti, očekujem da će doživeti pravu gastronomsku ekspanziju.