Story Café

Andrija Kuzmanović: Priželjkujem da mi se dogodi ljubav

26/05/2018

story

Naš poznati glumac govori o tome koliko je emotivan, kako gleda na svoj život otkad je stekao širu popularnost, o podršci porodice, žrtvama koje podnosi da bi u svom poslu bio uspešan i priseća se traumatičnog životnog perioda

Kada dođe trenutak da upoznate našeg upečatljivog i sve omiljenijeg glumca Andriju Kuzmanovića (33), prvo ćete pomisliti da niste očekivali da je baš toliko visok, a onda će vas opčiniti aura koja ga nepogrešivo obasjava i izdvaja od njegovih kolega. Shvatićete zbog čega je verovatno na isti način zadivio i ubedio reditelja Dragana Bjelogrlića da baš njemu poveri velike uloge u hit ostvarenjima „Montevideo, bog te video“ i „Senke nad Balkanom“, zahvaljujući kojima je brzo ušao u vidokrug šire javnosti, odakle do danas nije izašao. Istim ključem, svakako posebnim talentom i zalaganjem, stigao je Andrija do sve većeg broja uloga, tolikog da nam se poverio da jedva stiže da bar malo odspava. Sada je prilično zauzet u pozorištu, a razgovarali smo tokom priprema za predstavu „Osama – kasaba u Njujorku“, koja se izvodi u Zvezdara teatru, a govori o jednom ratnom periodu i odrastanju jedne mlade generacije u njemu. Glumac prepoznaje i svoju sudbinu u takvom scenariju i o tome se ne libi da govori. Svesni smo činjenice da Kuzmanović nerado otkriva previše detalja o svom privatnom životu, ali neka pitanja morali smo da postavimo. Odgovori su bili veoma iskreni.

Reditelj Darko Bajić istakao je važnost toga što u ovoj predstavi mladi ljudi igraju mlade ljude iz nekog drugog vremena. Kakve razlike, kao mlad čovek, uočavate?

– Dobro ste to izvukli. Rodio sam se 1984. godine, baš u vreme Olimpijade u Sarajevu i otkako moje pamćenje počinje, slušao sam o nekom ratu. S tim pojmom počeo sam da spoznajem svet oko sebe. U početku sam o njemu slušao, da bi se kasnije, sa mojih 15 godina, on doselio i uživo u moj grad, tokom bombardovanja Beograda 1999. godine.

Šta pamtite iz tog perioda?

– Sećam se prve sirene, sedeli smo u školskom dvorištu i nismo verovali da će do bombardovanja zaista doći. Međutim, taj zvuk bio mi je neverovatan. Svi smo trčali ka svojim kućama, a nismo ni znali zašto. Dugo nakon bombardovanja taj zvuk ostao mi je urezan i kada bi neki motor prošao Bulevarom, ja bih pomislio na sirenu.

U tom kontekstu, da li je lakše biti mlada osoba danas nego što je bilo pre gotovo dvadeset godina?

– Ukoliko ste pametni i od malih nogu znate šta želite, uvek je lako biti mlada osoba. Ne znam da li je danas lakše, ali znam da tada jeste bilo teško. Na ovim prostorima uvek se živelo u nemaštini, ali to nam je verovatno pružilo da duhom budemo slobodni i ne razmišljamo o nekim materijalnim stvarima. Danas su vam dostupne mnoge stvari koje tada nisu bile. Možete biti na direktnoj vezi sa svojim vršnjakom iz Paragvaja ili Venecuele, dok ste tada čekali po četiri meseca da vam stigne ploča Pola Enke iz Amerike.

Radnja ove predstave odvija se u Njujorku, a jednom prilikom izjavili ste da ste za dlaku otišli u Ameriku. Žalite li što niste?

– Tamo me je čekala jedna neostvarena poslovna saradnja, međutim, vidite, ništa u životu nije slučajno. Sudbina je htela da ostanem ovde, ali sam makar kroz ovaj komad uspeo da odem tamo i živim taj njujorški život.

Prija li vam mentalitet metropole?

– Apsolutno, i ja sam, na kraju, dete jedne. Beograd nije metropola zato što ima metro do pola, već ga zaista smatram jednim od vodećih gradova u regionu. Uvek sam bio ponosan kada ljudi koji ovde dođu iz mnogo većih gradova, ali i oni iz okoline, kažu da ovde osećaju taj mentalitet i da im je lepo. Ljudi su ovde pronalazili ljubav i to je ono što nam niko nikada ne može oduzeti.

Gde ste vi u Beogradu odrastali?

– Moji su s Dušanovca, baka, prabaka i čukunbaka. Tamo smo imali kuću koja se socijalizovala nakon Drugog svetskog rata. Deka je onda dobio stan u 23. bloku, kod Arene. Ja sam to nekako sve objedinio, pa sebe ne smatram samo novobeogradskim detetom, već mi je čitava naša lepa metropola u duši.

Dve-tri veoma gledane serije bile su dovoljne da vas vinu u visine popularnosti. Kako vi sve to doživljavate i da li ste se navikli?

– Iskreno da vam kažem, lepo je. Uvek sam se samo trudio da dobro uradim svoj posao, a ostale stvari nekako su došle same od sebe. Mene i neke moje kolege ljudi su zapazili još od „Montevidea“. Tada sam osetio ljubav i pažnju prolaznika, možda smo bili i privilegovani na ovaj ili onaj način. Ipak, smatram da takve stvari u životu morate iskoristiti samo kako biste išli ka nečemu dobrom. Onog trenutka kada zaboravite ko ste, to prestaje da bude dobra stvar.

Međutim, vi i dalje stojite čvrsto na zemlji.

– Mene popularnost nije promenila jer sam ja sebe obožavao i pre nego što je došla (smeh).

Ipak, mora da vas je promenila makar na taj način da je broj obaveza u vašem životu drastično porastao te da danas živite daleko bržim tempom u odnosu na neka prethodna vremena. Jednom ste čak priznali da vam se majka žali kako vas nikada ne viđa.

– Tako je, i to mi je prekjuče ponovila. Evo, čim ovde završim generalnu probu, sedam u auto i idem za Sombor gde igram još jednu predstavu, „Hotel 88“, a zatim se sutradan vraćam i ceo dan snimam. U svemu tome trudim se da nađem i vremena za život, doduše, ne više kao nekada. Morate znati šta vam je prioritet. Meni je trenutno to moj posao i trudim se da ga uradim na što pošteniji način. Zbog toga trpi moja porodica, prijatelji, uostalom i ja sam. Međutim, onda se samo setim da sam ja takav život svesno odabrao i budem zahvalan jer znam koliko ljudi ne radi, koliko je gladnih i onih koji ne mogu da sastave kraj s krajem. Presrećan sam što imam mnogo posla, mada mi je teško i naporno i veoma malo spavam.

Ne viđate porodicu, ali vam sigurno kažu koliko su ponosni na vas.

– Oni su uvek u životu išli podignute glave, a srećan sam što sam im sada i ja dao povoda za to. Smeju da kažu ko im je sin, brat ili unuk i na to sam ponosan i ja sam.

Pored svega što ste pomenuli, koliko u vašem životu ostaje mesta za emotivne odnose?

– Sve u životu doživljavam emotivno, bez obzira na to što sam čovek od sto kila i metar i devedeset. Uvek sam nastojao da sačuvam dete u sebi. Nikada nisam bežao od emocija, zagrljaja, dodira, mirisa. Sve to u meni evocira snažna osećanja. Kažu da miris i zvuk najbolje bude neke uspomene i to potvrđujem.

Ipak, dozvolite da to pitanje malo konkretizujem.

– Ako mislite na to da li trenutno imam devojku, nemam. Međutim, naravno da priželjkujem da se i meni dogodi lepota koju takvi odnosi sa sobom nose. Nikada nisam izbegavao vezu ukoliko naiđe prava osoba za to. Verujem da dosta faktora utiče na te stvari. Moguće je da tamo negde postoji idealna devojka za mene, kao što ja ovde čekam nju, ali pored neophodne kompatibilnosti, moraju da se poklope pravo mesto i vreme.

Zvučite kao romantična osoba. Hajde, preporučite se sada nekoj devojci.

– Preporuku vidim kao neki oblik reklame, a to ne volim. Ipak, ono što bih voleo jeste da uputim savet mladim generacijama da budu što više romantični, da se opuste, da ne razmišljaju o glupim stvarima. Savetujem im da paze jedni na druge i biće im mnogo lakše.