Biljana Obradović: Potreban mi je pravi muškarac

TV autorka i voditeljka Biljana Obradović tvrdi da joj je pozicija PR-a u fudbalskom klubu Partizan pomogla da bolje upozna svet muškaraca, da je materijalno odlično obezbeđena te da je u ljubavi vode emocije i da suptilno pokazuje svoju seksepilnost pa samo njeni partneri mogu da otkriju sloj ispod

Dok je trajao Mundijal, često se čulo pitanje “šta žene rade dok muškarci gledaju utakmice”, ali kao i u svemu drugom, svet nije striktno podeljen. Nije malo žena koje su sedele ispred televizora i navijale, a neke su, doduše retke, postale deo ozbiljnih fudbalskih priča. Jedna od njih je Biljana Obradović (39), koja je nedavno proslavila pet godina rada na mestu PR-a fudbalskog kluba Partizan. Uz taj mali jubilej slavi i dva veća – deset godina otkad je pokrenula emisiju “Biljana za vas” i dvadeset novinarske karijere. Kada smo je pozvali da bismo joj predložili upravo ovakav editorijal, bila je u Sloveniji, na pripremama crno-belih za sledeće prvenstvo. Budući da za njen posao nisu potrebne visinske pripreme, a ni vrhunska kondicija, pitali smo je kako tamo provodi vreme.

– Isto kao i igrači, samo što nemam utakmice i treninge. Mi smo tim i ja imam isti režim kao i oni. Sve radimo u striktno određeno vreme – od obroka do odmora. Moj posao nisu samo konferencije za štampu, naprotiv, to je manje od jedan posto svega što uradim. Vodim računa o kompletnoj komunikaciji s novinarima, ali i kupovinama i nabavkama svega što je igračima potrebno dok smo van Beograda. Tačno je da to prevazilazi posao portparola, ali od samog starta tako funkcionišemo. Imamo veliko uzajamno poverenje i zaista smo kao “Ali-Baba i 40 razbojnika”. Vreme s njima provodim u trenerci, bez šminke, kose vezane u rep. Koja bi devojka to mogla? Uvek sam tu za njih i oni za mene. Prija mi kada sam na pripremama, jer sam u prirodi, legnem oko jedanaest uveče, a ustanem u osam ujutru.

Ko su, po vašem mišljenju, najprivlačniji svetski fudbaleri?

– Verujte mi da sam na to obraćala više pažnje dok nisam bila deo fudbalskog sveta. Sada ih uopšte ne posmatram na taj način, mada su svi zgodni. To je kao kada radiš u poslastičarnici, pa ti se ne jedu kolači. Zaista nemam favorita kad je reč o izgledu, a što se igre tiče, volim Leonela Mesija. Kad već pričamo o fudbalerima na taj način, moram da kažem da sam tokom poslednjih dvadeset godina intervjuisala najlepše muškarce Holivuda, ali i sportiste u regionu. Nikada prema njima nisam osećala ono “žensko divljenje”, koje imaju žene koje se ne bave ovim poslom. Vodila sam emisiju “City” u vreme “zlatne generacije”, kojoj su pripadali Bata Mirković, Saša Ilić, Niša Saveljić, Peđa Mijatović... Kad bi se oni negde pojavili, devojke su “padale u nesvest”. U našoj zemlji toga više nema.

Budući da ste proteklih pet godina okruženi s mnogo više muškaraca nego žena, šta ste naučili o njima?

– Znam da umeju da budu bolji prijatelji od žena, da ne vole mnogo mršave devojke, koliko god mi na tome insistirale, da im se dopadaju žene koje su nasmejane, pravi prijatelji i istinska podrška... Shvatila sam i da muškarci, ako nam se ne jave, to ne žele da urade, a nije ih, kao što mi mislimo, udario tramvaj ili im se pokvario telefon.

Svojevremeno ste rekli da se s njima bolje slažete nego sa ženama. Da li je i sada tako?

– Ništa se nije promenilo! Prija mi muška energija, a u Partizanu postoji ogromno uzajamno poštovanje i istinsko drugarstvo. Kao devojka sa Venerom u Raku, ja imam suptilnost, bez želje da se eksponiram, dok mi Lav daje prodornost u poslu. Imam tri baš dobre drugarice, koje su samostalne kao i ja – jedna živi u Kanu, druga u Berlinu, a treća je udata i ima decu. To je moj krug prijateljica.

Da li trenutno imate onog „pravog“?

– Svaki muškarac je za nas pravi u određenom delu života i svaki nas nauči nekim lekcijama. Svako ima nikad neprežaljene ljubavi i u svakoj sledećoj traži njihovu iskru. S druge strane, to su i oni kojima dugujemo svoj život i divimo im se na razne načine. Za mene je muškarac godine docent Nikica Grubor. On je moj superheroj.

Rekli ste da su vam u ljubavi najvažniji lojalnost, pažnja i razumevanje. Tako jednostavno i normalno, a danas se teško pronalazi.

– Kad više niste vrlo mladi, ide lakše, jer se brzo prepoznajete i lakše odbacujete ono što ne želite. Važno vam je da s nekim imate mir, balans i lep život bez trzavica. Znatno sam se promenila tokom poslednjih godinu dana. Fudbal mi je mnogo pomogao u razumevanju muškaraca. Taj neko moj mora da bude stabilan, muško u pravom smislu te reči, da zna da me čuva i posvećuje mi pažnju, a ja ću mu uvek biti podrška i neko ko će mu ulepšati svet.

Svi se ponekad pitamo „šta nam bi da uradimo ovo ili ono”. Kada vi sebi postavljate to pitanje?

– Nemam takve momente. Sebi jedino zameram što se mnogo dajem u vezama i prijateljstvima, što druge stavljam na prvo mesto želeći da im pomognem i udovoljim, pa se uloge ponekad pobrkaju. Budući da se u svojoj koži osećam vrlo komotno i da sam svesna svoje karijere i imena, nemam potrebu da igram igre, opuštena sam i nasmejana, pa neki pomisle da sa mnom mogu kako hoće, a moj stav ne dožive kao odraz sigurnosti, već slabosti. Kod mene se zna pravac – tu sam i možeš kako hoćeš, ali ne i dokle hoćeš. Ljudi se zaigraju u toj igrici, ali kad “zabrljaju”, nema sledećeg nivoa. Zbog svega toga nikad se nisam pitala “šta mi bi”, ali je, naročito dok sam bila mlađa, neke situacije trebalo ranije “saseći”. Međutim, kad vas vodi srce, a ne razum...

Pomisltete li bar na trenutak: „E, što se ne udadoh za nekog uspešnog, pa da on o svemu brine“?

– Samo kad se šalim sa drugaricama. Muškarce sam uvek birala srcem i bila im najveći oslonac u životu. Sada sebe stavljam na prvo mesto, a ostale po zasluzi. Moj “problem” je što sam rođena u Beogradu, odrasla u stanu od sto kvadrata, sa dvadeset godina proputovala svet, imala enormnu popularnost, bila na mestima o kojima mnogi sanjaju, što nisam “gladna” Chanela, Bottege, Vuittona... Kod mene se to podrazumeva, a nije nešto što me čini boljom ili “skupljom na tržištu”. Ne treba mi Chanel torba za Instagram, a bensedin i psihijatar za krevet. Dovoljno imam, a s tim nekim ću zajedno stvoriti duplo, ako je do toga. Što bi pesma rekla: “Mogla sam i nisam, a ikreno mogu i sad, samo srce neće tog”. Volela sam one koje je srce htelo, a ne one koji su mnogo imali. Znajući sebe, s njima bih izdržala četiri dana, a onda pobegla. Možda bih čak kod kuće nekako i izdržala, ali kad bih izašla među ljude, a ne bih bila ponosna na tog muškarca i ne bih se dobro osećala pored njega, to bi bio početak mog kraja.

Kad je posao u pitanju, uvek ističete da ste sve postigli sami. Da li ste umorni od pitanja “hoću li uspeti, kako ću, da li ću...”?

– Ta pitanja postavljam sebi samo za vreme PMS-a, kada mi umom vladaju hormoni, a ne ja. Važno mi je da sam zdrava i bistra u glavi, a znam da sam vredna, te da ću, ako se nešto ne daj bože desi, uspeti da se snađem. Jedino mi pomalo smeta što deset godina radim emisiju koja je toliko posebna i drugačija, drugi prozor u svet, u koju dolaze ljudi koji se retko pojavljuju u javnosti, a nema medijski prostor koji zaslužuje. No, eto, otvorili smo Narodni muzej posle petnaest godina, pa možda ima nade da i emisiju podignem na još viši nivo. Pola godine emituje se na Studiju B, a već godinama region može da je gleda na Pinku 2.

Kada ste najumorniji ili kada vam se „sve sakupi“, koga pozovete da biste se ispričali?

– Tada ni sa kim ne pričam, već dva dana ostanem kod kuće, mirujem, po glavi “pretumbam” sto jednu situaciju, ako treba isplačem se i budem “kao nova”. Ako mi treba ozbiljna “analiza slučaja”, pozovem Kan i Berlin, jer su tamo moje “drage savete”.

Ovo je, ipak, priča za modni editorijal. Koji stil odevanja vam je najdraži?

– Volim visoke štikle, jednostavne haljine koje prate liniju tela i sofisticirano ističu obline, dobar sat i minđuše, ali fantastično se osećam i u farmerkama, beloj majici i patikama. Moj stil je suptilna i prefinjena seksepilnost, u kojoj muškarac treba da otkriva sloj ispod.