Story Café

Andrija Kuzmanović: Obišao sam ceo grad i nema ništa novo, uozbiljite se, pravite decu!

09/11/2018

story

Glumac Andrija Kuzmanović tvrdi da se nalazi na prekretnici jer radi više nego ikada zbog čega sve manje ima vreme za sebe, a istovremeno je osetio da je došao trenutak da se ostvari kao roditelj iako je još uvek u potrazi za idealnom majkom deteta

Uz komentar „treća sreća“ i s pruženom rukom, dočekujemo sve uspešnijeg domaćeg glumca Andriju Kuzmanovića (34) jer upravo toliko puta u protekloj sedmici pokušavali smo da pronađemo adekvatan termin za naš sastanak. Obično bi se nešto izjalovilo, ali sada je tu. Na šarmantnog Beograđanina ne možete biti ljuti sve i da ste najtvrđeg srca. Beskrajno je simpatičan haos u kojem je naučio da živi, ali i način na koji s njim uspeva da se izbori. Serijom „Senke nad Balkanom“, te trenutno aktuelnom „Jutro će promeniti sve“, dospeo je u najuži fokus medijske pažnje, a nove uloge samo se nižu. Takve okolnosti apsolutno su promenile Andrijin život, koji sada radi punom parom. To je uticalo na konfuziju u kojoj sve teže balansira između poslovnog i privatnog života, pa i na organizovanost koja mu je sada slabija strana. U narednih sat vremena moraće da utiša mobilni telefon koji inače konstantno zvoni, na čemu će nam kasnije zahvaliti. Samo s nama i sopstvenim mislima, bar nakratko predahnuće od posla i posvetiće se životnim temama. Na samom početku razjašnjava da u opisanom haosu vidi i neke pozitivne strane.

– Lepo je što u ovoj zemlji mogu da živim od posla kojim se bavim, a moj život nije nimalo lak niti jeftin. Oni koje viđate non-stop na televiziji, a kažu vam da ne mogu da žive od glume, znajte da lažu. Naravno, uvek može bolje i ljudi smo baš zato što nikada nismo zadovoljni do kraja, ali treba biti svestan kolike su prosečne plate kod nas i u tom smislu moram biti zadovoljan onim što imam.

Šta ste žrtvovali da biste postigli lagodan životni stil o kojem govorite?

– Potpuno sam izgubio privatni život. Gledam da se ponekad provedem i izađem s prijateljima, ali u poslednje vreme ni to ne stižem. Sada trpi i moja porodica. Kažu da me ne bi uopšte viđali da me nema na televiziji, a nisu ni svesni da bi onda sve bilo drugačije. Sestra Simona me kritikuje da sam se otuđio, što je verovatno i istina. U svojoj glavi to nikada nisam učinio, ali fizički, nažalost, jesam. Kada imam nešto slobodnog vremena, dođem kući i naspavam se, a zatim odmah izletim napolje. Odem na Ušće, na reku, vidim se s prijateljima koje dugo nisam sreo i onda opet trpi porodica.

Trpi porodica, ali koliko ispaštate i vi sami?

– Ja trpim najviše. Često poludim zbog svega što me snalazi. To podnosim veoma teško jer sam navikao da budem slobodan. Ja sam dupli vazduh, to će razumeti oni koji znaju nešto o astrologiji. Mene je teško vezati ili držati na jednom mestu. Još nekoliko godina planiram da ovoliko radim, a onda, bože zdravlja, imaću neke sopstvene projekte i biću sam svoj gazda. Tada ću imati i više slobodnog vremena da nadoknadim sve što sam propustio s bližnjima.

Gledajući seriju „Jutro će promeniti sve“ čini se da ste se lako pripremali za ulogu Ljube, budući da neke njegove osobine prepoznajemo i kod vas. Slažete li se sa tim utiskom?

– To je valjda normalno, taj lik sam ja i oživeo. Ljuba je neuništiv, nema svoje agregatno stanje, već se pretvara u ono što treba po potrebi. Koristi svoju muškost na najprizemniji način, snalazi se, juri lovu a opet je i emotivan. Znam privatno takve ljude. Ima ih jedno petoro-šestoro. Međutim, mene u tome sprečava obraz. Ne mogu da kažem da se ponosim svime što sam uradio u životu. Voleo bih da se neke stvari nisu dogodile, ali ipak jesu. Vodim se onom izrekom: „Što me nije ubilo, ojačalo me je“, što je naročito primenjivo u mom poslu. Ali trudio sam se da obraz sačuvam. S druge strane, Ljuba ga nema.

Rekli ste da ga vidite kao klasičnog ovovremenog Beograđanina, iako taj lik potiče iz manje sredine.

– Smatram da svako ko donese nešto lepo u ovaj grad automatski postaje Beograđanin. To govorim kao neko čije je poreklo baš odavde i brojne generacije moje porodice živele su u Beogradu. Sećam se da sam se svojevremeno selio u Mirijevo i kada sam to rekao baki, odgovorila je: „Znam to mesto, mi smo tamo nekada išli po sir i kajmak“. Ipak, ja danas cenim takve delove grada jer su jedini ostali normalni i mirni.

Malopre ste rekli da se ne smejete za novine jer su takvi osmesi obično lažni. Ako ste privatno vedri, zašto bi pred objektivom bilo drugačije?

– Samo da pojasnim, vaš fotograf mi je skrenuo pažnju da se u parku niko nije smejao, pa da bi baš zato ja trebalo da budem nasmejan. Vidite, moj problem i jeste što se u realnosti niko ne smeje, a u novinama je uvek suprotno. Privatno se smejem svaki dan po ceo dan, ali bojim se da to u časopisu može poprimiti nekakvu izveštačenost. Najvedriji sam kad sam okružen prijateljima i kada zbijamo šale. U poslednje vreme volim da gledam neke stare emisije iz 90-ih, sa RTS-a, Pinka, Studija B, Trećeg kanala, one mi takođe izmame osmeh. Tu gledam koliko su ljudi u vremenu u kojem navodno nije bilo slobode govora zapravo u svemu bili slobodniji, a danas je navodna sveopšta sloboda koju imamo u stvari lažna.

Interesuje me vaš stav o sledećem pitanju – doživljavate li reč „švaler“ kao kompliment?

– U muškom društvu verovatno jeste, a kada vam to kaže žena, onda nije. Interesantno je biti švaler samo dok ne osnujete porodicu. Međutim, od trenutka kad odaberete majku svog deteta, to postaje prošlost i smatra se uvredom. Znam ljude koji nikada nisu bili švaleri, ceo život su proveli s jednom ženom i to im nikada nije smetalo. A znam i one koji su postali još gori kad su se oženili. To zavisi od pojedinca. Oni koji to priređuju majci svog deteta čine joj najgoru stvar. Jer, šta ću ja sutra misliti o njoj? Muškarci moraju da vode računa o tim stvarima.

Ta reč ne mora samo da označava prevaru, a pitam vas jer ste i sami izjavili da živite sličnim stilom, u smislu da se ne posvećujete monogamnoj vezi.

– Živim u Beogradu već 34 godine, a ovo je evropski grad po svakom pitanju, pa i što se tiče muško-ženskih odnosa. Mnogo volim žene, ali nikada nisam dozvoljavao da me kao muškarca određuje to s koliko njih sam bio. Možda to jeste mera vrednosti kada ste klinac, ali kada vam neke stvari postanu dostupnije, počnete drugačije da razmišljate. Čitava moja generacija odrasla je na filmovima kao što su „Anđeli“ ili „Crni bombarder“ gde je posebno izražena muška privlačnost prema ženi, tako da je to sigurno uticalo na sve nas. Nostalgičan sam prema tim vremenima i mislim da je zavođenje tada bilo lepše.

U poslednjem intervjuu za “Story” žalili ste se da za devojku nemate vremena? A opet, na internetu postoji podatak da ste zaljubljeni ali da to krijete.

– Nemam devojku, majke mi. Kao što ste sami naveli, zbog ovog posla retko ko može i da krene ispočetka s nekim a da ga ta devojka isprati, da mu veruje, da bude tu. Ne znam ko bi to trebalo da bude. Opet, neki misle da ja, naprotiv, imam veću prođu kod devojaka time što sam glumac. Verujte, mogu samo da im budem simpatičniji. Ili možda ja tako razmišljam jer polazim od sebe. Nikada ne bih bio sa ženom zbog njenog uspeha, profesije ili položaja u društvu. A ako žena gleda da bude s muškarcem samo zato što je glumac, treba odmah da zna da tu ima i mnogo više razloga zašto s njim ne treba da bude. Uostalom, ja sam srpski glumac. Nisam ni Val Kilmer ni Brus Vilis da primam petnaest miliona po filmu pa da se plašim da će neko da me iskoristi.

Patite li što niste u vezi?

– Priznajem, želeo bih da imam devojku, ali još više bih želeo da imam dete. Znam mnogo brakova koji su se u nekom trenutku raspali, a deca koja su u njima nastala i dalje su srećna, lepa, idu u školu, trče za loptom, voze bicikl. Brak se dogodi ili ne, održi se ili ne, ali deca ostaju. Naravno, ipak bih najpre morao da nađem ženu koja će tom detetu biti dobra majka. Svakako i partnerka, ali bitnije mi je da bude dobra majka.

Stiče se utisak da vaša generacija sve kasnije dobija decu, vidite li u tome i neke prednosti?

– Ne, to ima samo mane. Vi, kao, živite nekakav momački život i u nekom trenutku se zapitate dokle će on više trajati. Nekome traje ceo život. Ja već ulazim u fazu gde mi je moj momački život pomalo dosadio. Potreban mi je nekakav pomak, a tu prepoznajem jedino dete. Preporučujem i drugim ljudima – verujte, obišao sam ceo grad i nema ništa novo. Uozbiljite se, pravite decu.

U međuvremenu, za roditeljstvo se pripremate i čuvajući vašeg psa. Stižete li bar njega da viđate?

– Da, mnogo ga volim, kao i druge životinje. Volim i gmizavce, samo nek su daleko od mene. Bilo bi ružno reći da njih ne volim samo zbog njihovog izgleda. Ipak, pas je posebna životinja. Spreman je da umre za čoveka ako oseti pripadnost. Ide s vama i u vatru i u vodu, skače i grize ako vas neko dira. Pas je najbolji čovekov prijatelj, stojim iza toga. Aktivno pružam podršku društvu „Levijatan“. Toliko su kuca udomili, spasli. Oni su moderni hajduci.

Ako je pas najbolji čovekov prijatelj, šta to govori o ljudima?

– Trebalo bi da svrha svakoga od nas bude da pomažemo jedni drugima, ali to se negde izgubilo u ovom brzom vremenu. Zato mrzim današnje doba.

U opisu vašeg posla često stoji i druženje sa fanovima i novinarima, da li vam takve situacije prijaju?

– Ne smeta mi to, čak je lepo. Mi glumci smo veliki hedonisti i zaljubljenici u sebe. Priznajem da sam i ja takav. Ko kaže da sebe ne voli najviše, laže. Naravno, uvek razmišljam i o drugima i pokušavam da drugu osobu stavim na prvo mesto. Sestre, majku, tetku. Naravno, volim i sebe i preporučujem to i drugima jer će tako manje kvariti život onima iz okoline. Kada bi ljudi neke stvari sami sebi priznali, bilo bi im mnogo lakše. Ovako svi pate od nekih kompleksa. Svi ih verovatno imamo, iako sam ja pokušavao da ih se oslobodim. Tu je nastupala moja samosvest koja mi je u tome pomagala i otvarala me ka nečemu novom.