Miodrag Radonjić koga na ulici često oslovljavaju sa Baća po liku koji tumači u filmu i seriji „ Južni vetar“, priča o novim projektima, ljudskosti, koliko je uključen u odgoj sina i za kakvom literaturom poseže kako bi ispravno obavio roditeljsku ulogu
Miloš Nadaždin
Prve uloge odigrao je odmah po okončanju studija i od tada njegova karijera ide samo uzlaznom putanjom. Radom u televizijskim projektima „Ubice mog oca“ i „Južni vetar“ stekao je simpatije publike i postao jedan od omiljenih i svakako najangažovanijih glumaca mlađe generacije. Svoj poziv rođeni Beograđanin od pre par godina nadogradio je i producentskim radom, dok ne zanemaruje ni pozorišnu scenu, za koju tvrdi da je velika škola za svakog umentnika. O dve nove predstave na kojima radi, ali i odgajanju sina Save, kojeg je pre tri i po meseca donela na svet njegova izabranica, psihološkinja Milica, Radonjić govori za „Story“.
Ako se uzme u obzir da ste pre tri i po meseca postali otac, može se konstatovati da vam je protekla godina privatno protekla vrlo uzbudljivo, dok ništa manje interesantno nije bilo ni kada je reč o profesionalnom segmentu. Radili ste na nekoliko televizijskih serija „Slučaj porodice Bošković“, „Drim tim“ i filmu „Južni vetar 2“, a otpočeli ste i rad na dve predstave. O čemu je reč?
- U Beogradskom dramskom pozorištu priremamo predstavu „Bal“ po tekstu Bertolta Brehta u režiji Dijega di Brea, a uporedo s tim kolega Nikola Rakočević, reditelj Milan Nešković i ja privodimo kraju komad Vaclava Havela „Audijencija“, koji ćemo krajem meseca izvesti u „Akademiji 28“. Dva čoveka potpuno različitih sistema vrednosti, seljak iz pivare i pisac, sreću se na jednom mestu u komunističkoj Čehoslovačkoj i
mada govore istim jezikom, uopšte se ne razumeju. Obrađujemo temu ljudskosti, odnosno pričamo o tome kako se priroda čoveka i njegovi načini da se pozicionira i dođe do cilja ne menjaju kroz vekove i sisteme.
Koliko se vaš pogled na čoveka kao kvarljivu robu, svet i društvo u kojem živimo promenilo otkako ste postali roditelj?
- Gajim opštu zabrinutost. Bića smo koja su podložna liniji manjeg otpora. Zašto bismo čitali knjigu koja traži naprezanje kada nam više prija lakša literatura. Takođe smo vrlo vešti u opravdanju sebe... Jedan moj profesor na fakultetu umeo je da kaže da će se ljudi lakše dogovoriti oko toga kako da rasture i polome sve po sobi nego kako da je okreče i srede. Roditeljstvo, s druge strane, tumačim kao proces sazrevanja i jedan
specifičan kontakt s novim bićem koje se tu pojavilo i ostaje zauvek. Isuviše sam kratko u tome da bih govorio o vaspitanju. Istina je da me to čeka, stoga ne krijem da često posegnem za stručnom literaturom. Volim da čitam savete Vladete Jerotića, ali kada dođe vreme da ih primenim, mislim da ću se voditi ličnim osećajem. Koliko god godina ili meseci da ima, taj mali čovek poseduje svoj senzibilitet i narav. Ne može sve na svakoga da se primeni. Radujem se novom otkrivanju koje će mi roditeljstvo doneti. Iako je nekada to putovanje teško i naporno i ne znaš šta ćeš od dreke da radiš (smeh), srećan si zbog iskustva koje ti je
ponuđeno. Voleo bih, kada Sava poraste, da stekne osećaj za lepo, dobrotu i slobodu. Da bude svoj i radi onako kako se oseća.
Da li iz straha da ga ne povredite brigu o njemu za sada prepuštate Milici ili ste neustrašivi i ne libite se nijednog zadatka?
- Kad sam kod kuće, volim da sam uključen u sve aktivnosti svog sina. Menjam pelene, hranim ga, kupam. Ne ustručavam se, niti imam strah. Baš naprotiv, sve mi to veoma prija. Kada smo ga doveli iz porodilišta, bio je toliko mali da je ceo mogao da mi stane u ruku, stoga je kod mene postojala manja bojazan da ću da ga ispustim.
Komentari (0)