Celebrity News

Niko ne treba da ispašta zbog nečega što se ranije desilo: Ana Franić o bivšem mužu govori bez zadrške

Ana Franić o bivšem mužu

Niko ne treba da ispašta zbog nečega što se ranije desilo:  Ana Franić o bivšem mužu govori bez zadrške

Boško Karanović

Ana Franić (42) u svet poznatih ličnosti ušla je sa ulogom Dace u “Mješovitom braku”, a neposredno pred odlazak u Split, gde je provela sedam godina, gledali smo je u “Ulici lipa”. Kada se vratila u Beograd, vratila se i na televizijske ekrane. Ana Franić o bivšem mužu govori iskreno za „Story“ ali i o svojim glumačkim angažmanima.

Kakvi su za vas bili periodi kad su nastale ove dve serije?

- “Deca zla” snimana su neposredno posle korone, što je samo po sebi nosilo neke zakonitosti. “Poziv” je bio godinu dana kasnije, u trenutku koji je za mene bio jedan od najtežih u životu. Svakog dana sebi podižem spomenik kad se setim kako sam se osećala, a uspevala sam da budem tako jako fokusirana na posao. Uloga, koja mi je bila beskrajno zabavna, na neki način je uspela da me leči od nekih mojih privatnih mrakova.

Pročitajte: Sinovi Ane Franić prvi put u javnosti! Njihovo ponašanje posledica je odgoja samohrane majke: Ovo su detalji (FOTO)

Kad se pogleda vaš Instagram-profil, stekne se utisak da ste ratnica u duši? Jeste li?

- Mislim da sam neko ko, pre svega, ima hrabrost da živi život. To nije floskula, već sam svojim životom to dokazala, ali ne da bih bilo šta dokazivala drugima, već zato što sebi ne bih mogla da oprostim da tu hrabrost nemam. Da li me moj stav košta? Košta, i to mnogo. Da li bih nešto menjala? Ne bih, nikada. Da li mi donosi dobro u poslu? Da, jer nas u velikoj meri oblikuju životna iskustva. Ako u životu imate hrabrosti za velike korake, onda je prelivate i na način na koji radite svoj posao.

Kada ste otišli u Split, mnogo se pisalo o tome da ste to uradili zbog ljubavi, a nije baš često pominjano da vaša veza sa tim gradom nije tada počela.

- Tata mi je Dalmatinac, a baka i deda su živeli u Splitu od početka sedamdesetih. To je moj “drugi grad” od rođenja. Život se poigrao, a u mom slučaju to često čini, pa sam u njega došla u sasvim drugom kontekstu.

Jednom prilikom ste o toj važnoj odluci rekli – oprostila bih sebi grešku, ali ne bih oprostila da nisam pokušala.

- Mislim da je mnogo strašnije kada se kajete zbog stvari koje niste uradili, nego zbog onih koje jeste. Da li je moj odlazak u Split bio greška? Budući da imam dva divna deteta sigurno nije, jer da nije bilo tog odlaska, oni se ne bi rodili. Profesionalno? Mislim da me je sedmogodišnje odsustvo odavde jako obogatilo. Puna sam raznih iskustava, pa i potrebe da stalno pravim saltomortale. Naravno, saltomortale sam po sebi nosi nezgodno dočekivanje na tlo, ali ja ne mogu da zamislim, uslovno rečeno, komociju koja odlikuje život nekih ljudi koje poznajem. Za mene bi to bio zatvor. Čini vam se da je sve baš kako treba, a iz moje vizure je beskrajno lažno. Rekoh, to košta, baš kao i način na koji radim ovaj posao, ali ne umem drugačije, a na kraju ipak izađe na dobro.

Neko je za vas rekao da ste jedna od retkih žena koja, posle razvoda, lepo govori o braku i bivšem mužu.

- Mi smo, pre svega, roditelji našoj deci i uvek ćemo na neki način biti porodica. Da ne postoje razlike koje su uticale na nas kao par, sigurno bismo još bili zajedno. Govoriti bilo šta loše o samom braku značilo bi kriviti tu instituciju za nešto, što je po mom mišljenju sumanuto. Jednostavno, ljudi se nađu ili ne. Da li bih se ponovo udala? Mislim da bih, zato što verujem da niko ne treba da ispašta zbog nečeg što se ranije desilo. Ako s nekim nešto nije funkcionisalo, ne znači da neće s nekim drugim. Znate ono kad ljudi kažu: “Ne potpisujem taj papir zato što nije bitan”. Pa, ako ti nije bitan, što ga ne potpišeš (smeh). Meni forma nikad nije bila važna, ali baš zato što nisam formalista, mogla bih i da stavim taj potpis. Ne znam šta mi život nosi, ali sam prema njemu, generalno, uvek otvorena. Jedino u šta sam sigurna, jer sam se sama uverila u istinitost, jeste - nikad ne reci nikad i ništa nije nemoguće.

Ata Images

 

 

Dok pričate o glumi to činite s toliko ljubavi, da se nameće pitanje da li biste voleli da i vaši sinovi postanu glumci, naravno, ukoliko su talentovani i to požele?

- Za mene je to najlepši posao na svetu, ali i sami znate da nosi ogromnu neizvest, a nju sigurno ne bih želela njima dvojici. Da sam majka ženske dece, bila bih izričitija jer u literaturi i na filmu ima malo ženskih uloga, a postoji i period kada se prednost daje majčinstvu. Zbog neuporedivo više uloga muškarci, čak i kad nisu naročito daroviti, nađu svoje mesto. Tata i deda moje dece imaju biznis koji traje više od trideset godina, a to je čuveni ronilački centar na Visu. Podrazumeva se da će biti ono što požele, ali bih ja bila zadovoljnija kada bi nastavili porodičnu tradiciju nego da se bave umetnošću u Srbiji, u 21. veku.

 

 

 

 


 

Komentari (0)

Loading