Ekskluzivna ispovest Ane Bekute za Story: Milutin se zbog mene odrekao najvažnije

 

U avgustu 2019, nekoliko dana pred svoj šezdeseti rođendan, Ana Bekuta (65) je rekla: „Mislim da će mi sledeća decenija biti najvažnija u životu i karijeri. Nekako, osećam da još nešto važno treba da mi se desi. Ne znam šta je to, ali mi moje šesto čulo govori da će biti nešto bitno.” Sedam godina kasnije, kad smo je podsetili na ove reči, jedna od naših najcenjenijih pevačica u ekskluzivnom intervjuu za “Story” konstatuje da ženu intuicija retko vara, a onda dodaje:

– Zaista su mi se desile velike stvari u životu, ali i u karijeri. Nisu sve bile lepe, ali ponekad su i one ružne jednako važne. Čovek se razvija i raste kad prebrodi velike, teške situacije koje ga dočekaju. Zahvalna sam Gospodu i na svakoj patnji koju sam okusila proteklih godina. Smislena patnja je ono što nosi svako ljudsko biće vredno života. Život je, zapravo, potpuno besmislen bez patnje i krsta – počinje priču muzička zvezda.

Ekskluzivna ispovest Ane Bekute za Story

Kako doći dotle da se s radošću prihvata i nešto ružno?

- To je proces. Dok si mlad, ružne stvari ne prihvataš, ali iz svakog događaja – dobrog ili lošeg – naučimo poneku lekciju. Prosto, to je život, a njega čine usponi i padovi.

Napravili ste veoma dugu medijsku pauzu. U prvim mesecima posle smrti Milutina Mrkonjića bilo je sasvim razumljivo što niste imali volje da dajete intervjue. Međutim, vreme je prolazilo, a vi i dalje niste pričali za medije.

- Osećam da bi trebalo više da govorim kroz pesmu, a manje u medijima. Sada sam u periodu života kad mogu da biram i kad znam i mogu da kažem “ne” kada nešto ne želim ili nisam raspoložena. Mnogo je bitno govoriti “ne”. Mislim da sam u medijima prisutna dovoljno i bez sopstvenog učešća (smeh).

Kada ste shvatili da imate pravo da kažete “ne”?

- Nažalost, relativno skoro. Možda bih to mogla da povežem s Milutinovim odlaskom. Tada me je obuzelo to “ne”, odnosno osećaj da mogu da kažem – neću, to mi ne prija, ne želim da idem tamo…

 Koje ste, od njegovih osobina, vremenom “prisvojili”?

- Bio je izuzetna ličnost, vrlo cenjen, poštovan, direktor CIP-a je postao u svojoj trideset šestoj godini… Teško je porediti se s njim. Uvek sam ga gledala kao nekog zaista izuzetnog, a tako jednostavnog i običnog, prijemčivog. Ni u jednom segmentu mog života nije pokušao da bilo šta promeni, niti sam ja želela da menjam nešto kod njega.

 Na početku ste rekli da su za vas i dobre i teške situacije bile lekcije. Čemu vas je naučio njegov odlazak?

- Bilo je više gubitaka… Prvo je ’97. otišao tata, a majka 2023, dve godine posle Milutina. Onda sam shvatila da sam ja na redu. To je to, to je život, želim samo da ide po redu.

 Da li vas je taj osećaj užasnuo?

-  Nije, jer verujem da me tamo, kad odem, čeka mnogo njih.

Da li vam česta pitanja o Milutinu bude stare rane ili verujete u ono „čovek je živ dok ga pamte i pominju“?

- S tim gubitkom nosim se sama i o tome razgovaram s bliskim prijateljima. Najsrećnija sam kada mi priđe neki nepoznat čovek i ispriča kako mu je Milutin nekad učinio nešto lepo. Nikada o tome ne govorim javno, a takvih ljudi je mnogo, baš mnogo. Takve stvari me uopšte ne iznenađuju, a Milutina prepoznajem u svakoj anegdoti koju mi neko o njemu ispriča. To me raduje, jer tako on i dalje živi. Mnogo je dobra učinio ljudima, sasvim običnim i nikada se time nije pohvalio. 

Dejan Milićević

 

Šta vam je najviše pomagalo da se posle njegovog odlaska “vratite u život”?

- Pomogla mi je vera u Boga, muzika, moja porodica i pravi, iskreni prijatelji. Vratila sam se u život, ali to više neće biti isti život. To će uvek biti život bez Milutina na koji se mogu samo naviknuti ili nenaviknuti. 

 Koliko često pomislite „šta bi on za ovo rekao, da li bi to želeo“?

- Vrlo često, ali toliko sam ga dobro poznavala da uvek tačno znam šta bi rekao i šta bi želeo. Izuzetak je bila samo situacija kad je dao ostavku na mesto ministra saobraćaja. Tada sam shvatila da je to učinio zbog mene i našeg mirnog života. Uvek precizno znam šta bi rekao za nešto veliko i važno, ali mnogo više me raduje što znam kako bi komentarisao neku malenu stvar u svakodnevici ili na televiziji. Kad se javi takva misao, nasmejem se tom njegovom komentaru.

 

Ceo intervju sa Anom Bekutom pročitajte u novom broju magazina Story

Story