Peđa Mijatović, čovek koga je kroz čitavu karijeru pratila velika slava i popularnost i koji je godinama tragao za još većim izazovom i uspehom, ujedno je čovek sa velikom ranom na duši.
Naime, legenda fudbala 1994. godine u braku sa Elenom Karaman dobija sina Andreja, kome je dijagnostikovana neizlečiva bolest. Prognoze na rođenju bile su da će Andrej uz puno sreće živeti do 7. godine, a on je živeo do svoje 14. godine i za svog oca bio je najveći borac i najveći motiv.
U potresnoj ispovesti u emisiji "Agape" Peđa je otkrio da sliku svog sina i danas posle skoro 16 godina od njegove smrti gleda svakoga dana.
- Na telefonu mi je skrinsejver fotografija moga sina, koji je preminuo, Andreja. On je moj motiv, moja energija, moj pokretački motiv u svakom smislu. On je tu, mislim nije među nama, ali je tu, konstantno je tu, osećaš ga, gledaš ga, vidiš ga. Svako od nas ima nešto što ga svakodnevno pa i dok spava motiviše, to je meni on i to je šire poznato. Tako da je to nešto što mene pokreće.
Sin Peđe Mijatovića, prema rečima slavnog fudbalera, bio je njegov otac, njegov duhovni učitelj i spasitelj i kako ističe, uvek ga je vraćao na pravi put, kada bi zbog velike popularnosti poleteo.
- Ja sam to negde shvatio filosofski. To je bila njegova misija. On se rodio 94. godine kad sam ja stvarno počeo da igram nenormalno dobro u Valensiji na mom nekom putu ka nenormalnoj slavi. I on se rodio i onda te to malo onak, čekaj nisi ti baš toliko moćan i onda je krenulo i ja sam otišao u Real Madrid, a on je bio tu sa bolešću koja je nekako išla sa nekom dekadencijom sve gore i gore. Međutim borio se kao lav, ali vrlo interesantno, kad god sam mislio da sam nešto kao vau posle tih silnih nekih golova, uvek je dobijao neke nenormalne krize i uvek je bio na ivici života i smrti.
Dušan Milenković/ATAImages
I onda iz tog ludila popularnosti i slave sedneš u auto i voziš do Valensije, dođeš tamo, to je uvek neka noć, ideš u bolnicu i svi su tu, toliko bolesne dece i onda shvatiš koliko si ti mali, jedna ništica, koja misli da je nekakvo čudo, a ne može da pomogne ni sopstvenom detetu i to je ono što te vrati u normalu. I onda kad se ti vratiš on se oporavi i to je tako trajalo bezbroj puta.
Onda me pitaju u toj vožnji od 370 kilometara i pitaju me je l bila gužva na putu, ne sećam se, je l padal kiša, ne sećam se, jer to je zabrinutost oca šta će da dočeka tamo, da l ću da dođem da kažu da je uspeo ili nije uspeo. To je trajalo dok ja nisam prevazišao zamke. Onda mesec dana pred smrt, bio je kao nikada do tada, kao da nema nikakav problem, to je bilo mesec dana pred smrt, to je bilo na utakmici, ja sam došao sa Realom u Valensiju, kao direktor, slikao se sa igračima to je bio maj, a on je u junu preminuo. Kao da je rekao ja sam završio svoju misiju, ovaj moj tata je spašen, idemo dalje - ispričao je Peđa o svom sinu, čiji glas nikada nije čuo, ali je osetio svu njegovu ljubav.
Komentari (0)