Tri i po meseca posle „Survivor plusa“ u kome su proglašeni ovogodišnji „preživeli“, počela je da se emituje emisija „Intermezzo“. Osim što se oba TV formata prikazuju na Novoj, zajednička im je i voditeljka Danijela Buzurović. Mada su mnogi, čitajući najavu pomislili da se ovom emisijom vraća na dobro poznat teren, Danijela kaže da „Intermezzo“ ne liči ni na šta što je do sada radila, jer je htela da od svega toga napravi otklon, a onda dodaje:
- Koncepcija je potpuno drugačija od „Exkluziva“, koji sam radila ne zato što sam želela, već zato što su ljudi s moje tadašnje televizije mislili da tako treba. Prihvatila sam ga kao zadatak, koji sam obavljala najbolje što sam umela, ali u toj koži nikada nisam bila srećna. Od prvog kontakta sa časopisima, a kasnije i portalima, nikada nisam sela i čitala šta se ljudima dešava u životu, jer me to ne zanima. Interesuju me ljudi i njihove priče. Htela sam da radim „Exploziv“, ali tamo nisu hteli mene, jer sam uvek nasmejana. (smeh) Gosti jesu poznte ličnosti, ali s njima pričam o temama i na način kao da to nisu. Može se reći da pristup više liči na podkaste, nego na TV emisije.
Sada će deo ljudi iz medija reći – a, šta fali TV emisijama?
- Treba promeniti način razgovora, jer je prošlo vreme kurtoaznih pitanja i isto tako kurtoaznih odgovora. Mislim da je krajnje vreme da padnu maske, jer su zapravo već pale. Po društvenim mrežama vidimo i više nego što bi trebalo. Ne želim da gledaocima bude naporno da gledaju „Intermezzo“, već da čuju nešto zanimljivo, što možda do sada nisu i ako Bog da nasmeju se nekoliko puta.
Nebojša Babić
S obzirom da se emisija prikazuje svakog radnog dana, a mi nemamo nepresušan izvor poznatih ljudi, čini se da će to biti vaš „survivor“.
- Ova zemlja ima i previše poznatih ljudi, ali ja ne želim da ih ugostim u svojoj emisiji. Zvaću one koje smatram zanimljivim, za koje verujem da imaju šta da kažu i koje poštujem. S obzirom na to da se „Intermezzo“ emituje pet puta nedeljno postoji bojazan da će, u budućnosti ponestati gostiju, ali sada idemo ovako, lepo nam je, emisija je odlično prihvaćena.
Danas je mnogo teže raditi takve emisije nego pre petnaestak godina, jer svaki potencijalni gost ima svoj medij samim tim što je na Instagramu ili Tik Toku?
- Neuporedivo je teže, jer poznate ličnosti smatraju da je sasvim dovoljno da na društvenim mrežama objave ono što žele. Isti ljudi koji su nas nekada „vukli za rukav“ da gostuju u emisiji sada ne odgovaraju na poruke, ali Bože moj.
2015. ste na pitanje šta biste uradili kada biste dobili veliko nasledstvo odgovorili: „Kupila bih jednu televiziju, ima ih neviđeno povoljnih na tržištu, kao i jedno pozorište.“ Deset godina kasnije su vas pitali šta nemate, a voleli biste da imate i vi rekoste - televiziju. Da li biste i danas investirali u televiziju i pozorište?
- Da je baš veliko nasledstvo uzela bih televiziju, pozorište i fabriku nameštaja, koju želim celog života. Dok su se deca igrala Barbikama, ja sam pravila nameštaj za Barbike. U roditeljskom stanu sam pola nameštaja ja osmislila i napravila zajedno sa stolarima. Naš prvi bračni krevet sam ja dizajnirala, kao i sve elemente u dnevnoj sobi. Nikad sebi ne bih kupila skupe čizme, ali bih sve pare koje imam dala za nov tepih, luster, komad nameštaja. U fabriku nameštaja bih, čak, investirala mnogo pre nego u televiziju i pozorište. Ne znam što do sada nisam počela neku malu proizvodnju (smeh).
Kakav nameštaj volite?
- I moderan i klasičan, pa čak i neverovatne kombinacije. Bilo bi divno kad bih mogla da nešto opremim ozbiljnim stilskim nameštajem, ali za to su potrebne ogromne sume novca. Međutim, postoji moderan nameštaj koji izgleda kao starinski, što nije loša opcija. Dopada mi se i kad se pojedini komadi starijeg nameštaja smeste u moderno okruženje. U stanju su da naprave potpuno novu dimenziju. Minimalizam je odličan, jer sa mnogo manje uloženih sredstava stan može da izgleda veoma lepo. Nisam protiv njega, ali kad se ima više novca onda on nije moj izbor.
Svojevremeno za sebe rekoste da ste „iritantno srećna osoba“. Jeste li još uvek, uprkos tenzijama koje su već mesecima deo naših života?
- Naravno, ima dana kada i ja osetim očaj, ali ne dozvoljavam da to traje duže od sat ili koliko mi već treba da se ponovo „sastavim sa sobom“. Stvarno sam srećna. Baš sam juče gledala ćerku i rekla Stefanu – pogledaj je, ista je kao ja. Ona u svemu nađe radost. I Nestor je veselo dete, ali ume da se iznervira, a Klara je vesela i kad radi domaći. Baš mi je drago što je to nasledila od mene. Međuitim, nije mi to donosilo samo dobro. Pozitiva je sjajna, ali nekada treba znati i odgovoriti i „lupiti rukicom o sto“.
M.M./ATAImages
Za šta vam je drago što su nasledili od Stefana?
- I on je iritantno srećan, osim kad nije. (smeh) Kad je krenuo haos sa koronom i zatvaranje u kućama ljudi su očajavali, a mi smo rekli – kad je takva situacija, hajde da vidimo kako ćemo to vreme iskoristiti na najbolji mogući način. Deca to gledaju i usvajaju. Najdragocenije je da vide da se mama i tata vole, da se smeju i da su srećni što su zajedno. Kad je teško zajedno rešimo problem i idemo dalje.
Da li ste se šalili kada se ste rekli da volie da spremate kuću?
- Ribanje kupatila je odličan antistres. Što si nervozniji, intenzivnije ribaš. (smeh) Radujem se čak i kad treba da perem zavese, jer znam da će posle cela kuća mirisati.Volim da mi kuća blista, ali ne i da perem sudove. Hvala bogu što postoji mašina, ali mene nervira čak i da sudove poslažem u nju.
Šta radite kad vas neko iznervira na poslu, a vaše kupatilo je daleko, pa nema ribanja?
- Kad je neko prema meni loš samo pomsilim – njemu je najteže. Ne mogu da shvatim kako neko može da bude zloban, a mnogo ih je bilo i biće ih. Prvih godina rada sam bila toliko naivna, da nisam primećivala kada mi neko podmeće nogu, jer mi je tako nešto bilo nashvatljivo. Dešavalo mi se da me neko gleda u lice i laže, a predstavlja mi se kao prijatelj. Sada mi je neuporedivo lakše, jer mnogo toga znam, obazriva sam i takve stvari me ne pogađaju. Samo pomislim – jadan on ako na takve stvari troši život.
Šta nastojite da na vreme naučite Klaru i Nestora, da ne bi prolazili kroz fazu „naivnosti“?
- Svakog dana neumorno pričamo, ali svako od nas mora da sam prođe tu školu. Nekad, čak, pomislimo „jadna deca, koliko im predavanja svakodnevno držimo“. Čini mi se da mene moji roditelji nisu dovoljno pripremili za ovakav svet. Mislim da će Klari i Nestoru biti lakše, a treba imati u vidu i da oni mnogo ranije sazrevaju. Treba ih slušati dok pričaju. To što oni znaju ja nisam znala ni sa petnaest godina.
Antonio Ahel/ATAImages
Možda ljudi premalo slušaju decu, pa se onda čude kako imamo pametne srednjoškolce ili studente.
- Oni su, samo, drugačiji od nas. Nekada me je nerviralo kada dođe jako mlada koleginica i odmah pita – kolika mi je plata, koliko ću da radim, a onda tačno u minut kaže „završila sam smenu, idem kući“. Meni je to delovalo nevaspitano, a u stvari su oni u pravu. Ja sam dugo bila manja od makovog zrna, a ni na kraj pameti mi nije bilo da se žalim kad radim prekovremeno. Znaš ono „na početku si, ćuti i trpi“. Stariji treba da shvate da je normalno prvo pitati koliko ćeš zarađivati i od kada do kada ćeš raditi. Druga je priča ako neko neće da radi ni tokom radnog vremena, a da se ne lažemo ima i takvih. Samo je potrebno napraviti jasnu razliku između jednih i drugih.
Da li vaša rođena sestra još uvek misli da treba da se prekvalifikujete u lajfkoučeve?
- Šalila se, jer uvek nalazim način da ti pokažem da u bilo kojoj situaciji može da ti bude bolje. Život se menja neverovatnom brzinom i nikad ne treba očajavati. Stvarno u jednom momentu možemo da budemo bogati, a u sledećem siromašni; da danas imamo veoma loš posao, a da sutra dobijemo fantastičnu priliku. Naravno, treba se potruditi, a ne stajati i čekati, jer se u tom slučaju sigurno ništa neće desiti.
Komentari (0)