Mariji Bergam (34) oktobar je prošao u znaku snimanja „Senki nad Balkanom“ i intermedijalne predstave „Španska luda“, koja je praktični deo njenog umetničkog doktorata na FDU.
Bez obzira na rasporede snimanja, desetogodišnji Danilo i trogodišnja Olga traže svoj deo pažnje. Pretpostavljam da nema potrebe pitati vas da li je komplikovano uklopiti sve obaveze.
- Što bi rekao jedan divni reditelj – lagali su nas kad su nam govorili da se sve može. Stvarno su nas lagali. Roditelji znaju koliko je posvećenosti, ljubavi, pažnje i energije potrebno da bi se deca podizala. S druge strane, svaki posao – kada se radi ozbiljno i odgovorno – zahteva veliku posvećenost, a umetnost posebnu strast i ljubav. Da li je moguće i jedno i drugo? Teško. Nešto se mora u nekoj meri žrtvovati.
Kad se ukuca vaše ime, naiđe se na niz tekstova u kojima se tvrdi da krijete muža. Zabavlja li vas to?
- Nisam to, verujte, čak ni primetila. Moj muž nije iz javnog života i bolje je da tako ostane.
Zorana Mandic/ATAImages
Svojevremeno ste konstatovali da život u zajednici s drugim čovekom podrazumeva i susret sa samim sobom, objasnili rečima: „Često o sebi imamo mišljenje koje nije baš tačno. Tek u relaciji s drugim čovekom imaš to ogledalo.“ Šta vam je to ogledalo otkrilo tokom proteklih par godina?
- Život u zajedništvu je podvig i traži da iskreno sagledamo sebe i da stalno rastemo. Iz ljubavi prema nekome drugom sebe stalno nadograđujemo i na taj način gradimo zajednicu. Svi ljudi koji imaju uspešne zajednice, ne samo bračne već i bratsko-sestrinske ili prijateljske, znaju da to podrazumeva stalnu budnost i pažnju da nam ne bi promaklo nešto što može narušiti odnos.
Jednom prilikom ste otkrili da umete da budete neumereno iskreni i da u nekom trenutku kažete baš ono što ne treba. Da li vam je ta osobina napravila neki ozbiljan problem?
- Bogu hvala, nije bilo ozbiljnih problema, ali je bilo situacija da sam poželela da jednostavno nestanem s tog mesta. To je verovatno taj Mediteran u meni. Mi smo dosta neposredni, otvoreni… Ljudima to, možda, ponekad deluje nepristojno, ali takvi smo.
Kolika je razlika u mentalitetu između žitelja vašeg rodnog Kotora i ovih ovde?
- Mnogo su mi bliži i bolje se razumem ne samo s ljudima s mora već i iz Cetinja, Podgorice, Berana... Jednostavno, slično smo „naštelovani“. Severniji mentaliteti mi nisu toliko poznati, pa ljudi često umeju da me iznenade.
Ima raznih iznenađenja?
- Znam da generalizacije nisu dobre, ali kod nas uvek znaš da li te čovek s kojim pričaš ceni, voli, mrzi... Jedni s drugima znamo na čemu smo, a ovde sam srela ljude koji su vrlo fini, smeškaju se, a onda čuješ da ti ne samo ne misle dobro, već iza leđa rade nešto loše. Ostaću, čini mi se, večno dete, koje nikada do kraja neće shvatiti kako svet funkcioniše.
Antonio Ahel/ATA Images
Da li maštate da se u starosti vratite da živite na obali mora?
- Ne u starosti, već u mladosti (smeh). Međutim, bojim se da se mi u našim životima ne pitamo previše. Kao da nas neke reke nose. Mnogo volim Beograd i ljutim se na svakoga ko o njemu kaže bilo šta loše. Ovde sam provela najlepše godine svog života. Dobro se osećam u njemu...
Komentari (0)