Danijela Dimitrovska za Story: Zahvaljujem Bogu što mi je u život uveo Jevrema

Da je Danijeli Dimitrovskoj neko pre dve-tri godine rekao da će igrati glavnu ulogu u filmu o kome će se mesecima pre premijere mnogo pričati, odgovorila bi mu – „nema šanse da se to desi“. Međutim, upravo to se desilo. U „Povratku Žikine dinastije“ tumači lik Anđele, svetski poznate manekenke koja se vraća u Beograd. Pričali smo o njenim prvim glumačkim koracima, a još više o godini koju će, sigurno, zauvek pamtiti. 

Da li ste tokom snimanja imali dane kada ste se pitali šta vam je to trebalo?

- Ne, ni na trenutak. Ekipa me je veoma lepo prihvatila i bodrila, a najveći pritisak sam sebi stvorila pre snimanja, pitajući se da li ću ja to moći. Ljudi iz mog okruženja su mi davali vetar u leđa uporno ponavljajući „pa ne bi te pustili da prođeš kasting da nisu videli da postoji potencijal“. Prva scena mi je bila s Nikolom Kojom, a najveću tremu sam imala baš zbog njega. Imam ogroman broj scena s njim „jedan na jedan“. Bila sam u fazonu – kako ću ja da ovakvu glumčinu pogledam u oči, kako da stanem kraj njega i glumim, ko sam ja u tom svetu. Znam da neki talentovani ljudi ne uspeju da upišu Akademiju, a sad ja kao glumim. Međutim, znaš kako kažu – nije kome je namenjeno, već kome je suđeno.

Imate li utisak da godina nije mogla da vam bude bolja – veridba, premijera, „Instagram“ krcat kampanjama?

-  Ima tu „red kupusa, red mesa“, ali ne mogu da se žalim. Kad bih to činila, neko ko sve gleda sa strane mogao bi da mi kaže „sram te bilo, nezahvalnice jedna“. Svakog jutra i večeri zahvalim Bogu što sam živa i zdrava i što su živi i zdravi oni koje najviše volim. Znam da ove reči zvuče kao stereotip, ali to je najbitnije. Materijalno mi je dato, ali se time ne „hranim“. Uživam i zahvaljujem Bogu što je mene odabrao za sve to. 

Neposredno posle veridbe ste, između ostalog, napisali: „Zahvalna, srećna, mirna...“ Zahvalnost je vrlo prisutna u vašim intervjuima.

- Da, jer stvarno mislim da mnogo toga nije do nas, već do „onog gore“ i da on sve lepo poređa, onako kako misli da treba. Ne pitam se previše „zašto i kako“, već samo zahvalim i na iskušenjima i na lepim trenucima. Svi oni su neki pokazatelj, put, lekcija, smiraj... Zaista se zahvaljujem na svemu, jer je velika stvar samo biti prisutan na zemlji i preživljavati sve to.

Story

 

Romantične osobe imaju običaj da kažu – kad se lepa žena zaljubi, još više blista. 

- Ne mogu da kažem da ljubav ne učini svoje, ali s druge strane, čovek treba da bude zadovoljan sobom. Koliko god može u ovom ludom vremenu, treba da bude u miru sa sobom i balansu i da bude zadovoljan i kad je sam. Kad to postigne, a desi se ljubav – ona predstavlja dodatni „bust“. Zahvaljujem Bogu što mi je u život uveo Jevrema, koji mi zadaje velike lekcije, kao i ja njemu i što rastemo zajedno. Za taj rast je potrebno dvoje, a i nismo predodređeni da budemo sami na ovom svetu.

Koliko dugo već rastete zajedno?

- Тri i po godine, ali nas dvoje imamo utisak da se znamo celog života. To je jedna posebna konekcija. Ne volim da mnogo ulazim u tu priču, jer imam utisak da je obezvređujem kad pokušam da je objasnim rečima. Neverovatna je.

Pola godine je prošlo od veridbe. Da li su ljudi prestali da vas zapitkuju kada će svadba?

- Prvo sam sve iznenadila veridbom. Svi računaju da je to sada gotovo, pa više i ne pitaju. Verovatno će i svadba biti iznenađenje. Kod mene se nikad ne zna.

Ceo intervju sa Danijelom Dimitrovskom pročitajte u najnovijem broju magazina Story

Story

 

 

.

 

Autor: Brankica Treskavica