Haris Džinović: Od detinjstva se videlo da ću biti zvezda

Pevač prepoznatljivog glasa i emocije u otvorenom razgovoru za Story otkriva na koji način je došao do svog statusa i kako je reagovao kada je čuo da Džek Nikolson igra na stolu uz njegove pesme

Kad se godina približi kraju, publika Harisa Džinovića (68) u celom regionu počne da se sprema za koncerte koji su postali tradicionalni. Deo tradicije, polako ali sigurno, postaju i njegova poslepodneva rezervisna za intervjue. Ovogodišnje je bilo pet dana posle koncerta u Zagrebu, a tri dana pre no što se pojavio pred publikom u rodnom Sarajevu. Beograđani će 25. decembra u “Sava centru”, zajedno s njim pevati “Laže Mjesec“, “Kako mi nedostaješ”, “Dajte vina hoću lom”, “Ostariću neću znati”, “Rano je za tugu”, “Sjećaš li se one noći”, “Muštuluk”…

Harisov koncert u Sarajevu bio je glavni događaj proslave pedesetog rođendane “Skenderije”, centra čije otvaranje i danas pamti, jer je na svojevrstan način učestovao u toj priči.

– Radio sam na čišćenju “Skenderije”. Svi smo bili angažovani, jer je mnogo posla ostalo nezavršeno, a sve se moralo dovesti u red. Otvorena je tog 29. novembra 1969, premijerom filma “Neretva”, na kojoj je bio i Tito. To su prva sećanja na taj prostor, a onda i bezbroj utakmica, bilo onih koje sam gledao, bilo onih u malom fudbalu koje sam igrao.

U to vreme Haris je imao osamnaest godina i nije mogao ni da nasluti da će postati istinska muzička zvezda. Međutim, već tada je postojalo “ono nešto”, što je govorilo da kroz život neće prolaziti nezapaženo.

– Još kao klinac bio sam lider mojoj raji. Bez mene niko nije hteo da igra fudbal, niko nije bez mene hteo na more, na skijanje… Tako je krenulo. Naziralo se da bih mogao da budem nešto, samo što se nije moglo pretpostaviti u kojoj oblasti.

Međutim, nije se moglo ni naslutiti da će momak iz Sarajeva 1993. godine početi da živi u Sen Tropeu i Kanu. Kad ga podsetite da je u to vreme odlazio na žurke na kojima su bili i Džordž Majkl, Sting, Elton Džon, Helena Kristensen ili Silvester Stalone, reći će vam: “Kad živiš u mestu u koje se svakog leta sjate svi svetski selebritiji, svakodnevno prolaziš kraj njih, pa neke i upoznaš”.

Susret sa Harisom bio je prilika i da proverimo da li se, svojevremeno, Džek Nikolson zaista peo na sto, ponesen atmosferom.

– To mi je pričao prijatelj Perica Županović, slikar, koji je nažalost prerano preminuo. On je bio deo svetskog džet-seta, a obožavao je moju muziku. Bio je vrlo imućan, imao je vilu u elitnom delu Kana, a voleo je da pravi žurke. Na jednoj je bio i Džek Nikolson. Perica je pustio neku moju, tada aktuelnu pesmu, a njemu se toliko dopala da se popeo na sto. Nemam pojma kako je to izglealo, ali mi je Perica tako ispričao.

Jedan od najcenjenijih pevača na ovim prostorima kaže da njega nekad ponese španska muzika, nekad ruska ciganska, rumunska, grčka, istočnjačka ili portugalski fado, sve zavisi od trenutka. Ono što ne zavisi od trenutka, već je konstanta, jeste njegova sitničavost. I ne pokušava da je se reši, jer o njoj – kako kaže – nije sam odlučivao, već mu je urođena.

– Imate ljude kojima je svejedno da li čaša stoji ovde ili trideset centimetara levo, a ja kad operem tanjire, pa ih stavljam da se suše, uvek ih ređam po određenom redu, a ne da jedan bude okrenut ovako, drugi onako. Verovatno to ima veze i s tim što, kako godine prolaze, imam više slobodnog vremena, pa mogu da sebi priuštim da ga trošim i na takve detalje. Mnogi ljudi ga nemaju ni za šta drugo osim da jedu, spavaju i mnogo rade. Bitna mi je sitnica. Ne možete reći slikaru koji završava platno od šest metara “dobro je, gotovo je”, kad on zna da nije stigao ni do pola. Njemu fali ili je višak jedna tačkica, koju vi i ne primećujete.

U Harisovom poslu ta tačkica je svaki refren, svaka pesma… U trenutku dok publika, posle poslednjeg bisa, pevušeći odlazi kućama, on uživa u osećaju da je napravio nešto lepo.