Celebrity News

Ispovest Vanja Ejdus: Trudim se da ne pokleknem

Beograđanka setnog izgleda tumači otkriva da je zadovoljna emotivnim mirom koji ima

Ispovest Vanja Ejdus: Trudim se da ne pokleknem

Ata Images

Dramsku umetnicu Vanju Ejdus (43) pozorišna publika željno iščekuje da vidi u brojnim komadima, a odnedavno televizijsko gledalište može da uživa u odličnoj glumi ćerke srpskog barda teatra Predraga Ejdusa.

Beograđanka setnog izgleda tumači lik Irene u seriji "Mama i tata se igraju rata", nastale po filmu "Realna priča", reditelja Gordana Kičića.

U privatnom životu je vrlo ostvarena, ima ćerku Sanu (11), a stabilna emotivna veza u kojoj je već dugo, unosi joj mir u život.

Stalna članica Narodnog pozorišta najpre govori o tome kako na nju utiče neizvesnost na poslovnom polju zbog koronavirusa.

– Na zvaničnom repertoaru imam mnogo predstava, koje se nažalost vrlo retko igraju zbog novonastale situacije. Trenutno spremam novu predstavu, u režiji Bojana Đorđeva – “Orlando”, maestralni roman Virdžinije Vulf u adaptaciji Tanje Šljivar. Premijera je zakazana za 10. novembar i mnogo joj se radujem. Očekujem sjajnu, originalnu i posebnu predstavu. Ipak, sve mi deluje kao privid života koji održavamo na veštačkim plućima čekajući da sve prođe i vratimo se na staro. Da li će se vratiti na staro, i kada, ne znam, ali se iskreno nadam da će konačne promene biti smislene i lekovite za oblaporno čovečanstvo. Tako jedino mogu da prihvatim zdravo ovu ”pauzu”, u kojoj smatram da je najvažnije sačuvati mentalno i fizičko zdravlje, kao i održati visoku vibraciju smisla i bivstvovanja. To nije lako, ali može da se izvede.

 

 

Budući da imate ćerku Sanu, koja pohađa osnovu školu, kako ste se snašli u novom poretku onlajn nastave?

– Kao i kod prethodne teme, i školovanje je na ivici besmislenog. Održava se nekako, ali deci je potreban i bogat socijalni život, a ne samo školsko znanje. Najveći problem mi je ogromno slobodno vreme koje se pred tom decom razjapilo, pa iako su sluđeni od konfuznog školovanja, glavni zadatak koji sam sebi postavila u odnosu na Sanu jeste da joj osmišljavam obaveze i zadatke, jer se inače njen život svodi na premalo učenja i previše "tiktoka". Mislim da od svega ovoga baš najviše stradaju deca i da bi škole što pre trebalo vratiti u normalne tokove.

Koliko i kako je sve što nam se dešavalo uticalo na vas privatno, a kako na vašu ćerku?

– Mojoj ćerki je najviše nedostajalo druženje, pogotovo u onom prvom periodu kada smo se preplašeni izolovali po kućama. Potom smo odlučili da odemo na more, i tako se dosta razbila ta psihoza u koju smo kolektivno svi upali. Posle tog letovanja odlučila sam da se više ne plašim kao pre i da pokušam da nastavim koliko-toliko s normalnim životom. Počele su mi i probe u pozorištu, a tamo se obično brzo i lako zaborave problemi ostavljeni iza praga. Tu nastaju kreativni problemi koji su ipak mnogo draži od razmišljanja o koroni. Ipak, cela ova situacija ostaviće mnogo traga na sve nas, u svakom smislu, izvući će na videlo mnogo problema i istine, mnoge će ostaviti i bez posla. Meni se na momente činilo da pozorište gubi svaki smisao, ali nisam izgubila nadu. Opstajalo je u gorim vremenima pa se nadam da će i sada naći način da preživi. Nisam igrala ništa od marta do pre neki dan, ali sam se trudila da ne pokleknem, pre svega duhovno. 

Ljudi koji su izgubili roditelja kažu da bol nikad ne prođe, samo naučite da živite s njim. 

– Gubitak roditelja čeka svakog čoveka, najvažnije je da to ne dođe prerano, i da za to budemo bar malo spremni, ako se za to uopšte može pripremiti.Ono što je suštinski lekovito jeste konstantni osećaj da je taj neko ko je otišao zapravo stalno tu.

 

 

Da li ste do sada na vašem putu pravili nepromišljene korake i koje lekcije ste uz njih naučili? 

– Ne, ništa nisam činila nepromišljeno, sve obično dobro promislim, ali nekad nisam donosila dobre odluke -one koje nisu u skladu s mojom istinskom prirodom. Kad god je odlučivao strah, pogrešila bih. Iz toga sam izvlačila najjače lekcije. A lekcija je uvek ista – budi usklađen isključivo sa samim sobom.

Koliko ste trenutno zadovoljni emotivnim životom i koliko vam je važno da kraj sebe imate pravog partnera koji vas razume i prati?

– Emotivni mir mi je apsolutno pod tačkom broj jedan. Bez toga, sve nabrojano pre ovoga bi se raspalo u paramparčad. Zadovoljna sam, i nisam u parčićima.

 

 

 

Komentari (0)

Loading