Đorđe Kreća je mladi srpski glumac i muzičar. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) Univerziteta umetnosti u Beogradu 2018. godine, u klasi Srđana Karanovića. Sa njim su, u istoj klasi, studirale i naše mlade glumice Isidora Građanin i Marina Ćosić.
Njegov raskošni talenat trenutno možemo da gledamo u popularnoj TV seriji „Istine i laži”. Član je rok benda „Ritam Sex-i-ja”, sa kojem stano nastupa po Srbiji i regionu.
U popularnoj domaćoj telenoveli „Istine i laži” dobili ste priliku da televizijskoj publici pokažete svoj talenat, odnosno glumačko umeće. Koliko Vam znači uloga Ivana „Vasketa” Vaskovića, s obzirom na to da je prva televizijska i da ste po njoj postali prepoznatljivi u javnosti? Šta je to izdvaja od ostalih koje ste tumačili?
- Uloga Vasketa je moja prva televizijska uloga. Samim time ima, i uvek će imati, posebno mesto u mom životu i karijeri. Vaske mi je veoma drag. Spontan je, neposredan, slobodan, harizmatičan i mora uvek da se snalazi da bi opstao i bio prihvaćen.
Nije teško zavoleti ga, jer kroz mnogo nesrećnih situacija koje ga zadese, on uvek, nekako, izađe kao pobednik. Stoga je negde normalno da ga publika prihvata, voli, brani i saoseća se sa njim i njegovim mukama – iz događaja u događaj.
Da li je danas teže da nakon završenih studija glume dobijete neku ulogu, čak i sporednu (ali ne manje bitnu!), u odnosu na ranije – recimo pre dve decenije?
- Trenutno sam na četvrtoj godini studija glume i uskoro bi trebalo da diplomiram, a ovu ulogu sam dobio na kraju treće godine studija, pa ću presek stanja moći da napravim tek kroz koju godinu.
Je l’ u Vama postojao potajni strah od toga da li ćete se snaći sa tumačenjem prve TV uloge, od koje bi mogla da Vam zavisi glumačka karijera?
- Strah nije. Ali određena doza odgovornosti svakako. Trudim se da svoj posao radim najbolje što znam, i mislim da je to dovoljno da bih mogao spokojno da legnem u krevet.
Gitarista ste rok benda „Ritam Sex-i-ja”. Zašto baš rok muzika? Na koji način je Vi „vidite”?
- Rok muzika je strast koja „vrišti” iz mene od kada sam je prvi put čuo i spoznao. Imam neopisivu želju da sviram – i jednostavno sviram.
Ne želim da svom biću uskraćujem to za čim toliko vapi. Svirati „Peperse” za mene znači biti slobodan i srećan u svakom trenutku, bilo da su u pitanju probe ili sami koncerti, kroz svaki tren, kroz svaki ton.
Zašto je ljudima sve teže da zavole čoveka u sebi, gledano iz Vaše perspektive?
- Ljudi se, nažalost, veoma malo suštinski bave sobom. Zapuštaju svoju dušu, svoju unutrašnju lepotu. Ne daju joj ono za čim vapi.
Pre svega, moramo veoma dobro da se upoznamo, a onda i da se slušamo. Šta je svakodnevica, šta je voz koji juri brzinom svetlosti, protok informacija, obaveze, briga, a šta sam i gde sam tu ja i moj čovek u meni? Šta on zaista želi, a šta ja mislim da želi? I šta mu u stvari treba? To moramo mnogo češće da se pitamo kada ostanemo sami sa sobom i biće mnogo bolje.
Kako biste opisali život glumca i muzičara kada se isključe kamere i svetla reflektora?
- Dok su uključeni reflektori i kamere – tu je magija, san i istina! Kada se oni isključe, život se nastavlja tamo gde je stao pre no što su uključeni. Treba se truditi da i tu bude toliko lepo kao i na sceni. A to je moguće!
Gde Vas trenutno možemo gledati, osim u TV seriji „Istine i laži”?
- Trenutno igram u sledećim predstavama: „Florentinski šešir” u Pozorištu „Boško Buha”, „Zojkin stan” u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP), „Antigona”, takođe u BDP-u, kao i u svojoj diplomskoj predstavi „Parče noći na Ivanovoj gajbi”. Nju, za sada, igramo na nekoliko mesta, čiji „život” možete da pratite putem društvenih mreža, gde objavljujemo sva naredna igranja.
Neke žene prkose godinama, a Monika Beluči je jedna od njih. Italijanska glumica 30. septembra proslavila je 61. rođendan, a da su za nju godine samo broj dokazuje svojom bezvremenom lepotom.
