Story Café

Milica Milša i Žarko Jokanović: Stan ispunjen najlepšom prozom (foto)

Milica Milša i Žarko Jokanović: Stan ispunjen najlepšom prozom (foto)

Supružnici, glumica Milica Milša i pisac Žarko Jokanović, skrojili su život po svojoj meri u domu na Voždovcu, gde u svakom kutku imaju obilje dragocenih uspomena, a značajan prostor zauzimaju najveći biseri domaće i svetske književnosti

“Kuća nije dom ukoliko ne sadrži hranu i vatru za um koliko i za telo” – rekao je Bendžamin Frenklin. Za stan glumice Milice Milše (49) i pisca Žarka Jokanovića (50) moglo bi da se kaže da je dom u pravom smislu te reči. Topla atmosfera koja se oseća već na samom ulazu upotpunjena je širokim osmesima domaćina koji su uvek spremni da prime goste u svojih sedamdesetak kvadrata. Životni prostor nadomak Banjičke šume, koja odskoro nosi ime Timotija Džona Bajforda, uredili su s mnogo ljubavi, a svaki kvadrat ispunjen je dragim uspomenama.

– U ovom stanu živim punih dvadeset godina. Nekretnina mi se dopala pre svega zbog odlične lokacije i pogleda na šumu, za koju mnogi ne znaju da je prirodno stanište više od 60 vrsta ptica. Zahvaljujući Bajfordu, čije ime danas nosi, ona je proglašena za prirodno dobro, tako da ne postoji mogućnost da se na tom mestu bilo šta gradi. Takođe, živimo u zgradi gde svaki stan zauzima jedan sprat te nemamo veliko okruženje, a komšije su divni ljudi – počinje priču Žarko dok se Milica nadovezuje:

– Doselila sam se ovde dve godine nakon supruga, kada sam se i udala za njega. Mislila sam u početku da neću moći da se naviknem na ovaj kraj jer sam od rođenja pa sve do tada živela u samom centru grada, na Studentskom trgu. Međutim, brzo sam zavolela novo okruženje i mislim da ne postoji ništa što bi me nateralo da sada promenim mesto prebivališta.

Iako većina žena po useljenju u stan voli da preuredi životni prostor svojih partnera, poznata glumica kaže da joj se od početka dopalo kako je Žarko uredio stan pa nije bilo potrebe za većim promenama.

– S vremenom smo menjali komade nameštaja, a pošto je dnevna soba imala 45 kvadratnih metara, deo smo pregradili i napravili prostor za spavanje. To su jedine veće promene u stanu – iskrena je Milica dok Žarko dodaje:

– Naš stan nije veliki, ali veoma je funkcionalan. Imamo dnevnu sobu, kuhinju, spavaći deo i Antonijevu sobu koju ne diramo iako se odselio iz našeg doma još kada je počeo da studira – iskren je poznati pisac koji tvrdi da on i njegova supruga vole kućna okupljanja:

Milica: Koliko god da se mi žene nekada žalimo kako ne postižemo da sve operemo, opeglamo, skuvamo i počistimo, zapravo je lepo kada imate za koga da obavljate te poslove

– Prijateljima su vrata našeg doma uvek otvorena. Družimo se sa širokim krugom ljudi i volimo da provodimo vreme s njima, svejedno gde je to. Kada ih pozovemo u goste, obavezno pripremamo ručak ili večeru jer oboje volimo da kuvamo. Ta okupljanja uglavnom potraju do duboko u noć jer priči nikad kraja.

Bračni par otkriva da im je trebalo vremena da se naviknu na samostalan život nakon što je njihov sin otišao iz porodičnog doma, ali oboje su želeli da se on osamostali i nauči da se sam stara o sebi.

– Najedanput je stan postao prazan i zavladao je neobičan mir. Meni je bilo teško i što moje usluge više nisu bile potrebne. Koliko god da se mi žene nekada žalimo kako ne postižemo da sve operemo, opeglamo, skuvamo i počistimo, zapravo je lepo kada imate za koga da obavljate te poslove. S druge strane, Antonije mi je tek nedavno priznao da je prvih dana želeo da se vrati kod nas. Trebalo mu je vremena da se navikne na to da će imati da jede samo ono što sam spremi i da sam pere sudove, čisti stan ili stavlja veš na pranje. Danas je on svoj čovek, koji je završio Fakultet za politiku i bezbednost s visokim prosekom od 9,80, a planira da upiše i master studije. Često nam dolazi i voli da se druži s nama, ali bilo nam je teško da se razdvojimo, ma koliko smo bili svesni da je to potpuno prirodno i da je isto bilo i našim roditeljima kada smo odlazili od njih – tvrdi simpatična glumica čiji suprug otkriva kakve je savete dao sinu kada je započinjao samostalan život:

– Rekao sam mu samo da je njegova jedina obaveza da u životu bude srećan i da bi trebalo da radi sve što će ga voditi ka tom cilju. Mislim da ljudi danas pomalo zaboravljaju na to i jure za drugim, mnogo manje važnim stvarima. Veoma smo ponosni na to što je on pronašao svoj put i što uživa u onome što radi – otkriva Žarko koji tvrdi da Antonije nikada nije želeo da se profesionalno bavi umetnošću:

– Kao dete i tinejdžer igrao je u dva filma, ali umetnost ga interesuje iz jedne drugačije perspektive. Voli da obilazi muzeje i galerije, a obožava da izučava istoriju – kaže ponosni otac, a majka se nadovezuje:

– Još kao dete čitao je enciklopedije, a posebno je bio posvećen proučavanju Drugog svetskog rata i zna gotovo sve o tom razdoblju. Moj otac pričao mu je o tome kada je bio dete, pa je želeo u potpunosti da prouči taj istorijski period.

Dok su se navikavali na život bez Antonija, Milica i Žarko sve više su se okretali jedno drugome te su danas već navikli da međusobno ispunjavaju sitne želje.

– Milica je veoma brižna osoba, pa otkad živimo sami, trudi se da mi ugađa na različite načine. Uzvraćam i ja njoj, ali ona je ta koja se više daje. Takođe, život obično uredi stvari tako da, kada deca odu, roditelji ostare te moramo da se brinemo o njima. Moja mama trenutno je prilično bolesna, tako da smo njoj posvećeni. Nedavno smo morali da je smestimo u dom jer joj je potreban dvadesetčetvoročasovni nadzor i medicinska nega, a zanimljivo je da je još prvog dana tražila da joj se iznad kreveta postave dve fotografije – na jednoj smo Milica, Antonije i ja, a na drugoj samo Milica.

Mada poput većine umetnika žive tako što svaki dan organizuju na drugačiji način, skladni bračni par tvrdi da ipak ima neke zajedničke rituale od kojih ne odustaju.

– Svaki dan započinjemo zajedničkim ispijanjem kafe koje traje i po dva sata. Naime, nakon što ujutru prošetamo našu kucu Leu volimo da sednemo i ispričamo se uz crni napitak i doručak.

Međutim, kada imam probe u pozorištu, ta rutina izostaje i u tim danima samo pripremim frape a kafu pijem na poslu – tvrdi Milša, a Žarko nastavlja:

– Mi nemamo običaje koji nas obavezuju, dosta smo prilagodljivi i ne robujemo ničemu. Upravo to mi se sviđa kod nas. Mislim da je najveći blagoslov kada ljudi mogu sebi da dozvole da rade ono što im u određenom trenutku prija.

Skladni bračni par trenutno uživa u malom broju obaveza tokom leta, ali sprema se da na jesen ponovo počne da radi punom parom. Dok Milicu očekuje priprema nove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu, Jokanović će uskoro objaviti novi roman.

– U junu smo započeli rad na predstavi “Zojkin stan” Mihaila Bulgakova u režiji makedonske umetnice Nataše Poplavske. Igram Vanjočku koja je agent KGB-a, žena koja želi da bude muškarac i tako se oblači, a uz to je i lezbijka. Zaista uživam na probama i jedva čekam jesen i premijeru. Osim toga, u svom matičnom Beogradskom dramskom pozorištu igram i u komadima “Pomorandže za zbogom”, “Čovek, zver i vrlina” dok u Akademiji 28 imam uloge u komedijama “Luda žurka” i “Zabranjeno voće” – objašnjava Milica, a Žarko priča o svom novom delu:

– Redovno pišem kolumnu “Pismo poslušnog građanina Srbije” za dnevni list “Blic”, a trenutno pripremam i novi roman s mnogo likova bez imena. Moja supruga već je imala priliku da pročita o čemu se radi i sve joj je vrlo interesantno, a meni njeno mišljenje mnogo znači jer je osoba koja čitavog života živi okružena piscima. Osim što je njen otac naš čuveni književnik Antonije Isaković, njena majka Leposava Isaković za poslednji roman “Život i ono drugo” dobila je priznanje od izdavača za najbolju knjigu godine, dok je njena tetka Ljiljana Lila Bićanin napisala odlično štivo “Život je opasan po zdravlje”. Trenutno sređujemo biblioteku njenog oca u kojoj ima najznačajnijih knjiga njegovih savremenika s posvetom, a to su zapravo bili najveći domaći pisci u 20. veku, poput Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Branka Ćopića, Milorada Pavića... Ono što nas je poslednjih dana izuzetno obradovalo jeste knjiga Antonija Isakovića sa odabranim pričama koja se našla u ediciji “Deset vekova srpske književnosti”. Među stotinu najvećih srpskih pisaca svih vremena uvršten je i Antonije, a njegova knjiga koja je tim povodom štampana zauzela je važno mesto u našem domu. Pored priča, tu se nalaze i osvrti raznih stručnjaka na njegov rad, na šta smo veoma ponosni. On je jedan od najprevođenijih srpskih pisaca svih vremena, gotovo da nema zemlje u kojoj njegove priče nisu objavljene, a 1956. godine njegova pripovetka “Kašika” ušla je u “Antologiju najboljih svetskih priča” zajedno sa delima Čehova, Hemingveja i drugih njznačajnijih svetskih pisaca. Ujedno je i najekranizovaniji srposki pisac, jer je najviše filmova snimljeno po njegovim delima, a mnogi ne znaju da je Emir Kusturica diplomski film snimio po tekstu njegove priče “Igre”.