Ipak, sada je iznenadila javnost malo drugačijom objavom.
Ove jeseni komšija mi je doneo veliku ružu iz njegovog Zvornika i zasadio je u mojoj velikoj kamenoj žardinjeri na terasi i sada joj čekam cvet sa tolikom pažnjom samo da bih joj gledala latice koje lepršaju na ivici vetra i umiljavaju se toploti sunca.
Samo se njoj nadam jer je ovo bila prva jesen da ništa novo svojom rukom nisam zasadila u toj mojoj žardinjeri. Teški su mi, teški su nam, meseci.
Nisam prestala da volim da to radim, naprotiv, možda je samo nešto u meni utihnulo. I onda se pitam da li prestajemo da brinemo o stvarima ne zato što prestajemo da ih volimo, ili zato što nam više nisu potrebne, već zato što se nešto u nama savija u tišinu.
Onu tišinu koja se oseća kao čežnja uvučena u rebra, nežna, ali uporna, bestežinska neka težina, čekanje. Čekanje da vratim svoje ruke u zemlju i da će pupoljak i lepota cveta koji se nazire značiti da mi je oprošteno. Da su čekali moj povratak. Da su čekali da moje ruke utisnu seme u zemlju kao da sa njima utiskujem delić mog starog ja, a kada procveta to možda možemo nazvati povratkom, a ne početkom.
Povratkom kući, a ne rađanjem. A možda ovog puta ne gajim samo cveće. Možda gajim deo sebe koji sam na neko vreme ostavila da ponovo izraste, da se vrati kući. Sadim dodatnu borbu i nadu, snagu i odgovornost za koju mi je važno da moja deca vide, a ne samo latice. Rastem i rastemo svi mi ka svetlosti, onako kako uvek radimo, čak i onda kada zaboravimo da to činimo.
Par, čiju je ljubav Marko opevao u pesmi "Idu nam idu dani", pred oltar je stao 2015.godine, danas imaju sina Despota i ćerku Dragu.
Komentari (0)