Ekskuzivno za Story Nenad Knežević Knez: Tatjana i ja smo morali da odustanemo od svadbe

Možete li da zamislite da je prošlo trideset dve godine od kada je Nenad Knežević Knez (57) na Mesamu otpevao „Da l’ si ikada mene voljela“? Kad se on toga priseti, kaže: „Hteo – ne hteo, moram da imam svest o vremenu koje je prošlo. Proletelo jeste, ali to je realnost.“ Jasno je Knezu i da muzička realnost traži novitete, pa je zato odlučio da svom najvećem hitu da novi prizvuk. Šta sve sprema, poznati pevač koji je zakazao koncert u „Sava centru“ za 4. decembar, otkriva: 

– Budući da je ta pesma postala svojevrsni fenomen, bio sam dužan da za publiku, pogotovo mlađu, uradim novu verziju, produkcijski bližu njima. Sada, bukvalno, zvuči svetski i pojaviće se s novim spotom. Zanimljivo je da su me zvali ljudi iz filmske produkcije, koji su hteli da rade dokumentarni film o toj pesmi, dakle ne o meni, već o fenomenu jedne pesme, koja u principu ima dva akorda i u formi je „brzalice“ – kaže na početku harizmatični Crnogorac.

 Ni veštačka inteligencija ne bi znala odgovor na pitanje koliko ste je puta otpevali. Da li vam je nekad bilo „smaranje“ da je pevate?

- Nije. Dve hiljadite godine sam imao neku vrstu burnouta, kad mi je na nastupima bilo veoma teško, ali je srećom trajalo samo par meseci. To je bilo slično kao što sam odjednom, bez ikakvog povoda, dobio strah od letenja. Sjajno je što je i on, kao što je iznenada došao, posle nekoliko meseci spontano nestao. Naravno, postoje nastupi na kojima se pevač bolje poveže s publikom, kao što ima onih gde je to malo manje, ali kod mene ta povezanost nikad ne izostaje. 

Pre dve-tri godine ste, posle više od trideset provedenih u Beogradu, odlučili da se vratite u Podgoricu. Šta je dovelo do tako velike odluke?

- Razmišljao sam šta bih još mogao da radim osim muzike, jer sam već ušao u godine kada ne mogu da predvidim dokle će trajati moja karijera. Možda ću pevati još dvadeset godina, ali ko zna? Želeo sam da imam posao koji će donositi siguran mesečni prihod, a i vrapci na grani znaju da je kuvanje moj hobi, pa sam razmišljao u tom pravcu. Međutim, znao sam da bi restoran iziskivao potpunu posvećenost, a na to nisam spreman.

Novac sam uložio u burger barove, slične američkim, a vremenom sam malo proširio ponudu. U tom momentu su mi poslovni ambijent i atmosfera u Podgorici više odgovarali, pa sam povukao taj potez. Značajno je i što sam već znao ljude koji u Crnoj Gori drže farme s kojih nabavljam meso za burgere, poznavao sam čoveka koji pravi posebne lepinje... Morao sam da se ozbiljno angažujem, ali sada je znatno jednostavnije, jer se posao uhodao. Mnogo mi pomaže mlađi brat, a donedavno je bila tu i mlađa ćerka. Međutim, dobila je zaista dobru ponudu, pa se preselila u Dubai.

Tamo se bavi fitnesom, koji ne samo da odavno voli već za taj posao ima niz sertifikata. Ksenija je posle raspada grupe „Hurricane“ bila malo opuštenija od svojih koleginica, pa je nastalo zatišje. Sada joj se otvorila mogućnost saradnje i sa odličnim švedskim producentima i s nekoliko stranih brendova. Za nju je, konačno, nastupio poslovno dobar period. Bez roditeljske pristrasnosti govorim da je veoma kvalitetna pevačica.

 Koliko vam je vremena trebalo da se priviknete na tempo koji je znatno sporiji nego u Beogradu?

- Kad stalno negde žuriš, ono malo slobodnog vremena koje imaš koristiš da se odmoriš. Kreativna energija se gasi kad si konstantno umoran i kad svakog dana, zbog gužve koja ne prestaje, upiješ određenu količinu stresa. U Podgorici se kreativnost do te mere probudila da sam u vrlo kratkom periodu napravio dvadeset pesama. Izbor sam sveo na devet, ali ih neću odjednom pustiti, već svakog meseca po jednu. Kad i devetu čujete, pojaviće se album. Moguće je da bude i na vinilu, za muzičke sladokusce, a verujte da ih ima mnogo. Za njih muzika nije instant, već u njoj istinski uživaju.

Kako je vaša Tatjana reagovala kad ste joj saopštili da želite da se vratite u Podgoricu?

- Kad sam joj to saopštio, oboje smo znali da ćemo u tom periodu manje vremena provoditi zajedno. Ona i dalje živi na relaciji Pariz–Beograd, a sada je ubačena i Podgorica. Budući da je žena koja za svaki segment mog života ima ogromno razumevanje, rekla je – ako je to tvoja vizija, ako imaš osećaj da je to za tebe pravi put, sigurno je da imaš moju podršku. Nas dvoje, bukvalno, dišemo kao jedno. Danas je jako teško naći do te mere srodnu dušu.

Malo ljudi zna da ste se letos verili, posle dvanaest zajedničkih godina.

- Tatjana već ima kolekciju prstenja kojima sam je prosio (smeh). Jednom je bilo kada smo našu decu vodili u Diznilend, a kad to kažem, mislim na njene dve i moje dve ćerke. U skladu sa mestom prsten je bio s Mikijem Mausom (smeh). Nas dvoje volimo da putujemo, pa su se te naše veridbe dešavale širom sveta. Međutim, ova u Kotoru je bila onako, zvanična, a sam datum nam je vrlo značajan. Bio je 8. 8. 2024, u 8 sati uveče, a bilo je prisutno 26 dragih ljudi.

Sve je u znaku osmice, a znamo da taj broj simbolizuje beskonačnost. Napravili smo poseban meni, sa francuskim specijalitetima, koje je pravio francuski kuvar, a podrazumeva se da su bila i njihova vina. Bila je to predivna noć, u kojoj su nam se u zdravicama svi gosti pojedinačno obratili, a posebno su nas raznežile naše ćerke. One su u svom govoru prvo pokazale koliko se međusobno vole, što nam je posebno važno, a onda i koliko vole i cene nas dvoje i koliko im znači naša veza. 

Da li ste, kad ste se upoznali, brzo shvatili da ste srodne duše?

- Osećali smo da smo skoro isti. Ona nadopunjuje moje nedostatke, ja njene, mada ih ona ima vrlo malo. Bilo nam je jasno da nas je sudbina lepo sastavila. Nas dvoje smo planirali i svadbu, prvo pred koronu, zbog koje smo morali da odustanemo, a kasnije smo to uradili zato što je Tatjani preminula majka. Sada smo rekli: „Ajmo veridbu, a svadbu ćemo kad osetimo da je pravi trenutak“.

Pokazalo se da ne treba da fiksiramo datum, a da će biti nešto originalno – to je sigurno. Već par godina sam veoma aktuelan na svadbenim veseljima. Počelo je tako što sam bliskom prijatelju, kao poklon, sat vremena pevao na svadbi. To je bio pravi energetski šok, koji su mnogi snimili. Ubrzo su ti snimci postali viralni, a mene su ljudi počeli da zovu da budem specijalni gost na svadbi. Tokom tih sat vremena, koliko pevam, niko ne sedi. Zahvaljujući svim tim nastupima video sam mnogo zanimljivih detalja vezanih za svadbe, a i nama dvoma ideja nikada nije manjkalo.

 Sa uživanjem ste govorili o specijalitetima koji su se služili na veridbi. Šta volite da spremite Tatjani, ćerkama, prijateljima?

- Tatjani i meni najčešće pravim tradicionalna, domaća jela, kojih u restoranima uglavnom nema. U njima ćeš, bar u najvećem broju slučajeva, naći mediteransku hranu, azijsku, francusku, ali naših ne baš. Volim da pravim sarmice od raštana ili ga kuvam sa suvim jagnjećim mesom, koje je teško naći. Stručnjak sam za smočani kačamak, jagnjetinu u mleku, polpeke, koji su podgorički specijalitet. Sličan je Karađorđevoj šnicli, ali je mekši i punjenje je drugačije. Toliko sam života proveo na moru da sam mnogo recepata s ribom usvojio. Kad dođe neko sa strane pa to proba, obavezno se oduševi.

 

Autor: Brankica Treskavica