Story Café

Marija Radmanović: I dalje me zovete Kilibarda?!

Marija Radmanović: I dalje me zovete Kilibarda?!

Televizijska voditeljka otkriva kako se nosi sa problemima, šta joj najlakše izmami osmeh, kako se oseća ispred kamera posle godinu dana pauze i da li je čuvanje privatnosti naporan posao kada si javna ličnost

Samo članovi porodice i najbliži prijatelji televizijske voditeljke Marije Kilibarde (36) znaju da li je srećna ili tužna, zaljubljena ili razočarana, u plus ili minus fazi. Oni koji je ne poznaju to ni po čemu ne mogu da naslute, jer im neće dati priliku da je vide nervoznu ili neraspoloženu, a još su manje šanse da će je čuti kako, pred kamerama ili diktafonima, priča o “zbivanjima” u svom srcu ili u svoja četiri zida. Međutim, daleko je od toga da razgovarajući s voditeljkom emisije "Letnjih 50 minuta", o njoj nećete saznati toliko toga, a vešti umeju da čitaju i između redova. Lepa Beograđanka za “Story” počinje razgovor direktno, bez uvijanja, o tome kako se bori s problemima.

– Kao i svi koji žive u ovom ludom vremenu, svakodnevno se suočavam s konfliktima, nesuglasicama, problemima, tugama, psihičkim i fizičkim bolovima, ali osmeh je moj odbrambeni mehanizam, pomoću kog brže i lakše prevazilazim teške trenutke. Moram da naglasim da ljudi poput mene nisu “lažno srećni”, već su uspeli da ono što izvorno nose u sebi aktiviraju i dovedu na viši nivo, kad prolaze kroz teške momente ili se suočavaju s nepravdama, krahovima, tugama… Osmeh je moj način života uz koji sve prođe brže i lakše. Probala sam da duže patim, ali mi nije išlo.

Koliko je patnja najduže trajala?

– Depresivni momenti pripadaju samo meni. Ne želim da opterećujem ni porodicu ni prijatelje, jer znam šta znači uviđavnost, a svesna sam i da svako ima svoje brige. Podrazumeva se da ću se u alarmantnim situacijama okrenuti najbližima, ali šta god da se dešava, nastojim da akutnu fazu patnje “pregrmim” sama. Kad su baš teški trenuci, a takvih je u mom životu bilo nekoliko, ta faza je trajala desetak dana, a onda je sledio period oporavka.

Ako se sada osećate kao što izgledate, sve je baš kako treba?

– Trenutno sam u poprilično dobroj fazi.

Da li je razlog to što posle više od godinu dana ponovo vodite emisiju ili imate i dodatnih motiva?

– Uželela sam se posla! Pre skoro dva meseca, kada su počele studijske probe za emisiju “150 minuta”, ponovo sam osetila nekadašnju energiju i sve što mi je nedostajalo u proteklom periodu. To je ta televizijska akcija koja ti uđe u krv i ne odlazi celog života. Posle samo nekoliko emisija, osećam se kao da pauze nije ni bilo. Međutim, prvi put mi se dešava da radim emisiju koja je već “razrađena”, jer postoji godinu i po dana. Koliko god mi je drago što sam njen deo, toliko imam dodatnu odgovornost prema ekipi, koja sve to vreme postiže vrlo lepe rezultate. Zbog toga Deki Pantelić, koji počinje zajedno sa mnom, i ja imamo “breme pridošlica”.

Spremajući se za ovaj razgovor, naišla sam na nekoliko vaših rečenica iz intervjua koji smo radile pre dve godine. Čini mi se da bi mogle da budu vaša “lična karta”: “Mislim da umam da udišem mirise, prirodu, solarnu energiju, divne note… Kao da postojim na ovoj planeti da bih uživala. Jedan je život, pa što ga ne bismo provodili što lepše.

– Naježila sam se, jer imam utisak kao da ste mi pročitali deo iz nekog motivacionog govora. I sada verujem u te reči koje veoma lepo zvuče. Sigurno sam to rekla u momentu kad sam otkrila radost života. Kad osetiš životnost koja donosi radost, a radost donosi životnost, onda možeš da uživaš u svemu što te okružuje. Toliko toga zanemarujemo, jer smo okupirani telefoniranjem, pretraživanjem interneta i saobraćajnim kolapsima. Sve to nam uskraćuje uživanje u nekim lepim prizorima. Volim da posmatram parove i da po načinu na koji se gledaju, koračaju, razgovaraju, pokušavam da zamislim da li su u fazi udvaranja, na početku veze ili su dugo zajedno, da li su posvađani ili se lepo slažu. Verovatno ljudi pomisle da sam nekulturna zato što umem da se zagledam u njih.

Oprošteno vam je, jer su vas, naročito u periodu posle udaje, pratili pogledima na svakom koraku, čak i kad odete na najobičniji ručak sa suprugom.

– Ne bi mi smetalo zagledanje da je ostalo na tome. Ne dopada mi se što je usledilo publikovanje zaključaka. Koga briga da li sam na ručak došla zajedno s mužem ili je neko malo poranio ili zašto nisam kuvala ručak, već jedemo u restoranu. Ako je to vest, u ovoj zemlji nema problema.

Dobro, zna li Kilibarda da kuva?

– I dalje me zovete Kilibarda…

Po dugogodišnjoj navici, ali verujem da će veliki broj ljudi ovaj intervju pročitati da bi saznali baš to – da li se prezivate Radmanović ili Kilibarda?

– Kad sam se udala, uzela sam muževljevo prezime.

Proteklih nedelja mnogo je pisano o vašem privatnom životu, ali vi ništa niste ni potvrdili, ni demantovali.

– Znam da se pisalo i nisam baš najsrećnija zbog toga.

Ni ranije, kad su povodi bili drugačiji, ali takođe privatni, niste rekli ni „istina je“ ni „ovo nije tačno“. Da li je tako pametnije?

– Verujte mi da ne znam ni da li je pametnije, ni da li je bolje, ali ni kad je lepo, ni kad je ružno, ni kad je turbulentno, ni kad je nešto pod znakom pitanja, pa bilo najlepše ili najgore na svetu, ako je izrazito lično – ne želim da reagujem.

Da li je čuvanje privatnosti naporan “posao”?

– Teško je kad vidiš da uloženi trud nije dao rezultate i ukoliko te dodiruju tekstovi koji se pojavljuju u novinama. Postoje ljudi, veoma cenjeni, koji posle 10-20-30 godina karijere, ne žele da komentarišu svoj privatni život, ali ih ne pogađa ako se neko njime bavi. Toliko im se divim, da bih volela da mi neko od njih da recept. Mogla bih da se odreknem naloga na “Twitteru” i “Instagramu”, ali verujem da svojim postovima ne provociram.

Nijedan vaš dečko nikad nije bio na “Instagramu”, a nema ni vašeg muža.

– Tako sam odlučila da bi taj deo mog života ostao privatan. Objaviću fotografiju s proslave rođendana kojoj prisustvuje mali broj ljudi, utisak o pesmi ili filmu, prokomentarisati neku situaciju, ali to ne ugrožava nikoga oko mene, osim ponekad moje sestre, koje pošize kad im javno čestitam rođendan.

Upravo to što nema supruga na vašem “Instagramu”, navelo je neke ljude na zaključak da je s vama teško biti u braku jer, kako kažu, lutate svetom kao dok ste bili devojka.

– Vidite, o tome nisam razmišljala… Čim ni na jednoj društvenoj mreži nisam objavila sliku s venčanja, moguće je da se nisam ni udala. Svako zaključke donosi po nekim svojim kriterijumima, a ja ne nameravam da bilo kome bilo šta objašnjavam.

Da li vas ljudi direktno pitaju ovo što sam pomenula?

– Retko ko, oni koji treba sve da znaju – znaju.

Depresivni momenti pripadaju samo meni. Ne želim da opterećujem ni porodicu ni prijatelje, i svesna sam i da svako ima svoje brige

Koliko ih je?

– Najviše treba da znaju partner, članovi porodice i eventualno jedan ili dva najbolja prijatelja, a u mom slučaju i tri kume, dve najbolje drugrice i dva najbolja prijatelja. Za ovih dvadest, pa i trideset godina koliko se poznajemo, prošli smo mnogo toga zajedno. To su ljudi od kojih se mnogo razlikujem, drugačiji su nam temperamenti i senzibiliteti, imamo različite pristupe, ali se volimo, želimo da čuvamo te prijateljske odnose i zajedno idemo kroz život. Mi smo se izabrali! Prijatelje, koje doživljavam kao produženu porodicu, sami biramo.

Uz to, prijatelje biramo trezvenije nego partnere, jer tu nema uticaja “hormona”.

– Potrebno je vreme… Ne možeš za nekoga koga znaš dve godine reći – on je moj prijatelj, bezrezervno mu verujem.

Mislite li da je i u ljubavi vreme tako važan faktor?

– Dvoje ljudi mora da prođe kroz niz različitih situacija da bi pokazali sve svoje slabosti, a određene životne okolnosti navode nas da ispoljimo i potisnute osobine. Dakle, treba biti u raznim okolnostima, proći kroz mnoštvo situacija da bi se potpuno ogolilo pred onim drugim.

Taj proces podrazumeva i obostrano menjanje.

– Ako misle da traju, moraju da se prilagode. Daleko od toga da je lako, ali to je borba.

Sa sobom ili partnerom?

– Sa sobom u partnerskom odnosu.

Rekli ste jednom prilikom da biste bili najzadovoljniji kad biste dvadesetak najdražih ljudi stalno držali na vezi. Zvuči kao posesivnost?

– Pokušavam da “olabavim”, jer nije moguće ovako funkcionisati. Ne mogu u svakom trenutku da znam gde je svako od njih, kako se oseća, da li mu nešto treba. Kad horoskopska Devica proradi u meni i kad nemam brigu, izmisliću je. Moja loša osobina jeste to što verujem da brinući o nekome, toj osobi pokazujem da je volim. Niti mogu, niti treba da prijateljima budem mama. Tom svojom brižnoću svima koji su mi dragi dala sam zeleno svetlo, pa su malo-pomalo, počeli da mi se obraćaju i kad treba i kad za to baš nema razaloga. Na kraju to ume da me optereti.

Psihoterapeuti tokom školovanja nauče kako da svoje misli čiste od tuđih sudbina. Kako vi to činite?

– Donedavno sam mislila da se dobro osećam kad sam nekom drugom korisna. Po ko zna koji put pomenuću svoj horoskopski znak, ali Devicama prija kad su na usluzi onima koje vole. Dobro se osećaju kad znaju da su nekoga ušuškale, nekome nešto olakšale, pomogle. Mislila sam da me to “hrani”, ali shvatila sam kako ne umem da nađem meru. Na tome trenutno radim.

Sami ili imate lajfkouča?

– Idem na psihoterapijice što je poprilično korisno za osobu koja voli da stigne na sto strana. Kad se toliko rasplineš, ne možeš da budeš produktivan u onome što je najvažnije, a to je za nekoga porodica, za nekoga posao. Ne možeš da budeš i dobar prijatelj, i dobra kuma, i dobra žena, dobra ćerka, sestra, koleginica… Možeš, ali ako imaš natprirodne moći. Pokušavam da realno procenim svoje kapacitete, odredim prioritete, a cilj je da moja energija bude produktivnija nego dosad.

Osmeh je moj način života uz koji sve prođe brže i lakše. Probala sam da duže patim, ali mi nije išlo. Kad su baš teški trenuci, a takvih je u mom životu bilo nekoliko, ta faza je trajala desetak dana, a onda je sledio period oporavka

Kažete nekome je primarna porodica, nekome posao, a – vama?

– Dugo sam mislila da je to posao, ali rekoh da se s vremenom menjaju prioriteti. Pre trinaest godina moj cilj bio je da što više radim i zaradim da bih mogla da odem na Kubu. Sve se menja…

Postoji konsenzus da izgledate bolje nego ikada. Kome ili čemu pripadaju zasluge?

– Fiksnim protezama koje se ne vide. Zbog njih u početku nisam mogla da jedem baš sve, a dok je trajao period navikavanja, nisam imala ni mnogo volje da jedem, pa se to odrazilo na moju liniju. Bitno je i što sam ponovo počela da radim sa svojim trenerom Miljanom Zukovićem, s kojim sam pre tačno sedam godina izdala CD sa fitnes vežbama. Meni to, očigledno, prija i kao “ventil za glavu”, i kao izvor energije, a deluje i na figuru. Uz sve to, od decembra ne jedem slatkiše. Kladila sam se s drugaricom da dva meseca nećemo okusiti ništa slatko. Jedna drugoj zaklele smo se da ćemo priznati ako “zgrešimo”, ali da će nas to i te kako koštati. Nijedna nije prekrišila dogovor, a posle ta dva meseca uopšte nisam imala potrebu za slatkišima kao ranije, pa sam bez njih provela još jedan mesec. Sada mogu da pojedem kolač, ali moj organizam više ne traži šećer.

Da li se pridržavate nekog režima ishrane?

– Dovoljno je da kažem da sam sinoć u pola dvanaest pojela pastu sa slaninom. Generalno, hranim se prilično zdravo, jer volim da jedem velike količine salate, ribu, grilovano povrće, spremam supe od domaće koke ili ćurkice kad god smo u prilici da ih nabavimo, potaže od povrća… Ako se cele nedelje tako hranim, jedna pasta pred ponoć ne predstavlja problem, tim pre što sam te noći kasno otišla na spavanje. Važno je da takvi obroci ne postanu praksa.

Pre no što ćemo početi intervju, rekli ste da spremate nešto vrlo zanimljivo, ali da ne možete da ispričate sve detalje. Koliko možete?

– Reč je o filmskom mjuziklu, koji treba da se snima sledećeg proleća. Na našim prostorima to još niko nije radio, a ja ću se prvi put baviti produkcijom. Biće to regionalna priča, u kojoj ćemo čuti najveće hitove iz svih republika bivše Jugoslavije, u novim aranžmanima, uz fantastične plesne numere.

Pre par dana “okačili” ste na “Instagramu” naslovnu stranu TV Revije, objavljenu 2004. godine, na kojoj ste sa četiri koleginice. Šta biste voleli da ste tada znali, a danas znate?

– Znanje dođe sa iskustvom. Treba da shvatimo kako su situacije kroz koje prolazimo, u stvari, zarezi, da su to epizode posle kojih ponovo nešto dolazi, s razmakom ili bez njega. Ništa ne ide brzo.

Објава коју дели marija radmanovic (@kilimara) дана 28. Јун 2017. у 2:50 PDT