Zorana Pavić prvi put u intervjuu za Scandal! otkriva svoju najveću životnu borbu, da prihvati i pomiri se sa činjenicom da nakon gubitka bebe više neće postati majka.
Osim toga, pevačica otkriva i zašto se nije udala, kao i da je gubitak bebice jedva preživela:
- Znaš kako, ja na tu temu imam jasan stav, jer postoje ljudi koji, kako da kažem, postanu gotovo maliciozni, pa odjednom nešto počnu da glume. Mislim da bih bila dobra majka. Jednostavno mi nije bilo suđeno da to postanem. Ceo život imam mačku i luda sam za životinjama. Odnos koji imamprema svom Garfieldu – možeš samo da zamisliš kakav bih imala prema detetu.
- Nisam od onih koji misle da moraš da ispuniš sve zadate forme. Verujem da možeš da imaš najnormalnije odnose u životu i da, kada padneš, samo otreseš prašinu i nastaviš dalje. Ali ono što je zaista važno – to je izbor oca tvog deteta. Ako imaš dete sa budalom, ne osuđuješ samo sebe na patnju, već i to dete. Zato verujem da je odgovornost prema detetu ključna. Kod mene su se desile neke komplikacije i stvari su krenule nizbrdo... ali, možda je jednostavno tako trebalo da bude – možda mi nije bilo suđeno.
Zorana je poslala snažnu poruku svim ženama koje se nisu ostvarile u ulozi majke.
- Ja iskreno ne znam ni koja je sad tačno godina. Toliko je vremena prošlo da se više ni ne sećam. Nije da nešto krijem, jednostavno – ne znam. Nešto se svojevremeno pričalo, nisam bila srećna zbog toga, ali Bože moj. Ovo mi je važno da kažem – zbog žena koje se nisu ostvarile kao majke. Jer to nije naša životna misija.
Ne smemo raditi nešto na silu, samo zato što je došlo vreme ili svi to rade. Po meni, dete treba da se rodi isključivo iz ljubavi. I ne samo to – moraš da imaš i odgovornost. Nije dovoljno samo roditi dete i reći ja sam majka. Dete treba odgajiti, i to na zdrav, stabilan način. A da bi to bilo moguće, ne smeš da se upustiš u roditeljstvo sa bilo kim. Jer ako naletiš na pogrešnog – ti patiš, ali i dete pati. A to niko ne zaslužuje - istakla je Zorana.
Zorana otkriva i da je sebe mogla da zamisli kao majku samo uz voljenog muškarca sa kojim bi odgajala dete.
- Ja sam sebe mogla da zamislim kao majku samo uz čoveka kog volim i koji voli mene. I, naravno, da sam procenila da je stabilan. U mom okruženju ima žena i žao mi ih je koje se mnogo muče. Imam i među koleginicama one koje su, nažalost, svoju decu osudile na život sa nestabilnim muškarcem. I sem što same pate, još je strašnije to što su i njihova deca osuđena na takav život. To je ogromna odgovornost. Imala sam i ja te neke lude veze. I stvarno sam mnogo volela. Kad volim – to je jako, to je sve, i drugačije ne umem. Možda gledam previše filmova, možda čitam previše romana, ali meni ta ravna, mirna ljubav ne prija. Mora da postoji ludilo, strast, dubina. Ali uprkos svemu iako su samo dvojica bila zaista važna ni sa jednim od njih ne bih imala dete. Jer ljubav nije dovoljna. Potrebna je i stabilnost, i poverenje, i odgovornost.
Zorana Pavić otkrila je i da je za trudnoću saznnala na najgori način, u trenutku kada je ona već bila gotova:
- Ne, ja sam to saznala tek kada sam završila u bolnici. Ja sam prokrvarila i završila u bolnici. Tada su mi rekli... Čak su mi jedva spasili život.
Matija Stanisavljević/ATAImages
U tom trenutku od šoka i bola nije pitala čak ni u kom mesecu je izgubila bebu:
- Ne znam. Niti me zanimalo. Bilo je grozno saznati na takav način. Dobro sam i preživela, što se kaže. A onda, kao da se nadvije neka loša energija i sve krene u pogrešnom pravcu. Jednostavno nije bilo suđeno. Zato sam i htela da dodam nešto zbog žena koje se nisu ostvarile kao majke. Jer sredina ume da bude surova. Mene to nije slomilo. Ne kajem se. I nije čak ni važno šta ja osećam... Ali kad sam razgovarala sama sa sobom, rekla sam sebi: Zorana, to nije tvoja misija u životu. Postavila sam stvari tako da nikada ništa ne radim samo da bih to uradila, da bih završila nešto. I zbog toga nemam grižu savesti. Žene koje se nisu ostvarile kao majke treba da znaju to nije jedina misija koju imamo. Postoje i druge.
Može se desiti i da rodišbolesno dete. Ne zato što to dete ne bi volela, naravno da bi, ali i to dete se muči. Mnogo sam razmišljala o svemu tome. Učestvovala sam u raznim akcijama, da li poruke, da li licitacije, da li pevanje nije to bravo ja, već sam jednostavno jako osetljiva na to. To kako se roditelji bore za svoje bolesno dete to je impresivno. I srećna sam kad čujem da su mnoge od tih akcija uspele, da su operacije omogućene, da je pomoć stigla. Ali zato i kažem nije svima to misija. Nemoj po svaku cenu. Možda te u životu čeka neka druga misija.
Nakon gubitka bebe, pevačica otkriva, nikada više nije ostala u drugom stanju, jer nije srela partnera sa kojim bi želela da zasnsuje porodicu:
- Ja ne znam sad tačno koji momenat da izdvojim, kao da kažem tad i tad, ali postoji taj trenutak kada se postavi pitanje – zašto se nisi udala? Pa zato što želim da se udam za stabilnog čoveka. Takvog, jednostavno, nisam srela. Ceo život se i šalim na sopstveni račun. Kad ti se to nešto stabilno ne dešava, život ipak prolazi. A iskreno, moraš da imaš i odgovornost. Ne možeš da ideš kroz život kao da se ništa ne pitaš, da ti se dogodi, pa onda šta bude.
Ispričaću ti nešto. Reč je o jednom mom kolegi, divnom muzičaru koga mnogo volim i poštujem. Njegova sestra je imala tragičnu priču. Ona i muž su sa 25 godina bili zajedno i tada su dobili dete. A onda je njen muž preminuo. Eto, garancija ti nisu ni godine. Danas više nema garancije ni za belu tehniku, a kamoli za život. Zato i kažem – treba da postoji odgovornost. Mislim da je ona ključna u svakom odnosu, pogotovo kad je reč o detetu. Kad se pitaš: A da sad rodim? – ne znaš koliko ćeš moći da budeš uz to dete, koliko ćeš trajati. Ali opet, vidiš da to s godinama nema nikakve veze. Neko poživi do devedesete i izvede dete na put, a neko, Bože me oprosti, ode sa dvadeset pet. Zato stvarno mislim da nema garancija. I jedino što nam ostaje jeste da u onome na šta možemo da utičemo – budemo odgovorni. Da biramo svesno, da budemo prisutni, da prepoznamo šta zaista želimo i šta možemo da pružimo.
Na pitanje o usvajanju deteta Zorana Pavić imala je jasan stav:
- Za to je ipak potrebno dvoje. Osim toga, postoje i određeni uslovi, jel tako? Ja, recimo, zaista mislim da dete treba da ima mušku figuru u životu. Jedna moja jako dobra prijateljica, koja se razvela dok joj je dete bilo još jako malo, stalno je govorila: Mora dete da ima tu mušku figuru, da ne raste samo uz mamu, jer ga je otac viđao samo vikendom. Jednostavno da bi bilo usmereno na pravi način. Pomenuo si Mariju Šerifovići da, sve je to stvar lične odluke. Svi smo različiti. I sve to jeste legitimno. Samo je najvažnije da živimo u skladu sa sobom. Da znamo iza čega stojimo i iza čega ne.
Komentari (0)